Razumna odrasla osoba zna da situacijama upravlja raznovrsna aparatura, te da su faktori koji učestvuju u krojenju rezultata mnogobrojni a sami rezultati veoma nepredvidljivi. Gospođa Gojković je još uvek predsednica Narodne skupštine, zar ne! Kraće rečeno, obaveznih hepiendova nema.

Sa glavom u oblaku formiranom preko holivudskog scenarija, sela sam da gledam voljene Delfine. Plava voda, lepa tela, očekivana pobeda. Kod rezultata 12:11 čak sam se malo obradovala naslađujući se obrtom koji nas čeka. Nas i Barakude. Trebao mi je sekund-dva da ukapiram da je utakmica završena i da promene neće biti. Nasela sam na holivudski obrazac: uvod, problem, hepiend. To znači, Nina, menjaj kodove za čitanje realnosti!

Hrvati su stvarno bili bolji, mi smo bili umorni. A realnost je dinamika. Nekad pobedimo, nekad izgubimo. Naravno, ukoliko nemamo adekvatnu političku legitimaciju. Tad je dinamika tamo negde a mi samo pobeđujemo. Opet mi pada na pamet gospođa Gojković.

A pada mi na pamet i Čehov, naime lečenje entuzijazma Čehovom.

U kraćem periodu kada se Beogradom šeta DŽulija Roberts, medena holivudska diva čiji nam filmovi ulivaju nadu da će sve na kraju biti dobro, a kada po ko zna koji put čitam „Galeba“, valjda je sasvim očekivano da se zbunim pred našom čudnom kombinacijom: verom u srećan kraj u atmosferi čehovljevske teskobe i promašenosti.

Priroda je sredila tako da se entuzijazam ne gasi sasvim čak i u bezizlaznim situacijama. To je neka neophodna doza vitalnosti. Holivudski hepiend ima, sad vidim, svoju osnovu u preporukama prirode.

Čehov je, s druge strane, neprijatelj svetle budućnosti. Emotivno-psihološka tamnica. Ponekad mi, s obzirom na beznađe i našu pasivnost, nije jasno kako je moguće da nismo skloni ovoj struji… Bliži nam je zapadni koncept. Srpska iracionalnost, svetla vizija budućnosti, kad u naznakama zaiskri, tuče čehovljevsku apatiju. Objektivno može da nam bude još gore (rekla bih, čak, izvesno je da će biti), ali naše holivudske fantazije još imaju goriva. Tako, verovatno, sve dok umorni svet Antona Pavloviča ipak ne pobedi. Dok holivudski obrazac ne propadne. S treskom (kako je autor poverovao da je propao „Galeb“).

Da, sve ovo mi je pokrenuo poraz Delfina. Između ostalog, zato što su vaterpolisti sami primer našeg kolektivnog gepa. Treniraju u polovini bazena i veruju da će jednog dana dobra vila Republike Srbije da im omogući zasluženo.