Naš svet u nestajanju 1

Domaće slikarstvo nisam mogla da zamislim bez Veličkovića.

Jednostavno, otkad postojim, on je bio tu (ili tamo, ali na planeti na kojoj s vremena na vreme svrati u Srbiju).

Osipaju se moji uzori i figure koje su mi markirale odrastanje.

Mislim da je prvi koncert na koji sam otišla kao mala bio koncert Balaševića.

Poveli su me ujak i ujna i čak bih rekla da smo bili u prvom ili drugom redu.

Sećam se nekih gusaka na sceni Doma sindikata. Još uvek nisam sasvim kapirala šta je pevao ali su mi guske bile potpuni hit. On je otvorio moju koncertnu aktivnost.

Uvek sam ga doživljavala kao dobronamernog rođaka, pritom vrlo talentovanog i iznenađivala se koliko su mu maštovite metafore, često bazirane na slikarskom, vizuelnom doživljaju sveta.

Obično se ovih dana vrte stihovi koji nose pacifističke poruke ili kritiku uvrnutog srpskog društveno-političkog konteksta koji nam se zakačio za vrat pa nema izgleda da nam omču popusti.

Pamtim stih „crna kao mrak na tavanu“.

Poređenje koje je možda naivno, dečije, možda mu je mesto u slikovnici.

Za mene je ono bilo dokaz snažne senzitivnosti i perceptivnosti.

Bogate mašte.

Jednostavno, slikovito, čak višeslojno.

Ta crna kosa je nosila i tajnu tavana, tako sam doživljavala kosu devojke koja je priželjkivana u pesmi.

Možda zato što je i moj lični život opterećen gubicima, meni se po glavi mota ovih dana pesma o Vasi Ladačkom.

Valjda upravo zbog toga, zbog gubitaka kojih nam je život pun, naše nemoći da stignemo ono za čim žudimo i napokon zbog pomirenja sa tim.

Dakle, Đorđe Balašević je imao za svakog ponešto i za svako raspoloženje po neki stih ili pesmu.

Pitala sam se da li će mu biti ponuđeno mesto u Aleji zaslužnih građana da tamo prilegne uz Andrića i Džeja. Međutim, možda mu je minus to što mu pozornica nije bila kafana ili je porodica odbila takvu čast.

Volela bih da je ovo drugo u pitanju.

Bilo kako bilo, gde god da mu zemni ostaci počivaju, na CD-ovima, pločama, na Jutjubu, na kasetama (nekad je i to postojalo), u arhivama televizija, region je pokazao da je i te kako bio zaslužan i da će to ostati. Svi ga se sećamo sa simpatijama.

U smrti se često pitamo da li smo učinili sve za života pokojnika, da li smo pogrešili. Nadam se da će se i ovde poneki to zapitati. Mi, običan puk koji je voleo njegove pesme ili njegov blag karakter, ostajemo bezbrižni jer je on znao da mu se publika uvek radovala.