Subota jutro. Izašla sam napolje, na razbucan Kosančićev venac, pa osetila dah proleća i kampanje. Ulica koja je bolje izgledala posle bombardovanja biblioteke od strane starih fašista sada je bila okićena skelama. Tako nakinđurene fasade znače samo jedno: izbori. Napokon. Možda će jednom, pomislila sam, vlast da nas udostoji prikladne završne obrade, sve jedno asfalta ili kaldrme, samo da se više ne osećam kao da gazim po oranicama idući ulicom. Do popodneva skele su se nanizale do trećeg sprata.

Subota veče. „Ona“. SC poluprazan… ili polupun (da ne ispadnem pesimista iz popularnih crtica o životu). Za ozbiljniju analizu filma trebalo bi da budem klinički psihijatar sa decenijom iskustva, bar. Kao gledalac… pored sve umetničke dorade, film mi izgleda kao igrana strana crne hronike. Izabel Iper je odlična, ali i svi ostali su, čak i novorođena beba. Fini su enterijeri, super su kola. Čak je groblje ljupko.

Nešto mi je škripalo od samog početka. Mada sasvim uverljivo, silovanje je izgledalo kao deo igre. Ispostavilo se da je igra s komšijom tako i krenula. Otac psihopata, masovni ubica. Ona… ubica manje očiglednim sredstvima. Ubi majku, ubi oca, ubi simpatiju-ljubavnika-silovatelja. Iskoristila sina, najbolju prijateljicu, njenog muža (ili on nju, ili međusobno), emotivno zlostavlja bivšeg supruga… Valjda i to ide u anamnezu, od njenih emocija nigde ništa, samo mržnja i ljutnja, ali više estetskog tipa, bez energije.

Nisam se ni zapitala je li bila žrtva, te da li je smrću roditelja izašla iz te uloge. To je tema za debatu psihostručnjaka.

Da sumiram: iver ne pada daleko od klade, treba izdavati dozvole za roditeljstvo, masovni ubica plus nasilje (spec seksualno, a bilo je i drugih oblika) plus prevare plus video-igre (sa nasiljem, razume se) plus prirodne smrti, ubistvo i samoubistvo jednako pun pogodak. Istina, ne za Oskara.

Da se vratim na svoje dnevničke zapise…

Nedelja noć, rano jutro. Dok sam došla do stana, skele su već bile montirane do krova. Dakle: gluvo doba noći, zarđale cevi mi škripe pod prozorom… u Beogradu provalnika-alpinista sasvim dovoljno… Sve je izgledalo kao odličan seting za scenu nasilja iz filma, te nimalo adekvatan kontekst za miran san. Tako se ovog puta uklještila realnost sa fikcijom, izborne aktivnosti i elementi odgledanog trilera. Rezultat: nema spavanja.

Zaključak je i ovo: čim me je držao budnim celu noć, film je odradio posao.