Pre neko veče sam u uzanoj ulici išla iza vozila Gradske čistoće koje prazni podzemne kontejnere. Bila sam prinuđena da tri puta gledam proces otvaranja šahta, podizanja poklopca, vađenja ogromne kante i tako dalje. Polomili su pola granja drvoreda.

Sećam se kako je najavljivan projekat zamene starih kontejnera pod kraj 2009. Evropsko rešenje, čist grad bez zaraza. Kad su podloge počele da propadaju, navodno hermetičko zatvaranje popustilo, a zaduženi za radnje odvoženja smeća odlučili da zaobilaze svoje odgovornosti, isplivala je „đubretarska mafija“. Direktori i vlasnici su se malo vukli po novinama, sve je svedeno na političke igre, pa se sleglo. Opet se ispostavilo da nam je šibicarenje omiljeni mehanizam završavanja poslova.

Famozni svetski kontejneri u mojoj ulici odavno su ispoljili sve tehničke manjkavosti. Ne vidim da je iko od komšija reagovao. Ima kontejnera – fino, nema kontejnera – fino. Svejedno, i dok su radili, posebno sad kad preti opasnost da propadnete u rupu ako se približite elegantnom otvoru, smeće leži svud ukrug. Suvi centar grada! Nema veze što polazimo od evropskih vrednosti, uvek završimo na nekim afričkim standardima.

Sasvim u skladu sa analogijom iz prvog pasusa, sajt Gradske čistoće liči na školske novine. Objavljuju se nagrađeni radovi iz likovnog koje su crtali ujaci i pesme koje su skinute s neta. Nekoliko tekstova govori o akcijama recikliranja po školama i fakultetima (zapravo samo jednom smeru jednog fakulteta sa ekološki probuđenim studentima entuzijastama), a nijedan podzemni kontejner ne podržava ideju reciklaže. Prvo sam mislila da takvih i nema, ali onda sam na Jutjubu otkrila da ih je svet, naravno, izumeo, nego su se naše vlasti odlučile za verziju koja ne čuva planetu (naravno, u pritvor ih nije odvela nebriga prema okolini već sitni novčani marifetluci).

Da, još jedna otkačena sabotaža. Na Konjarniku su zbog toga što ih valjda mrzi da šalju vozila u neke ulice, prilaz podzemnim kontejnerima blokirali onim starim, sivim. Možda da te luksuzne sačuvaju od propadanja.

Ne znam koje je rešenje. Rupe su iskopane, kontejneri su kupljeni, odgovornost je zaboravljena, krivica zanemarena. Ili da počnemo da jedemo ambalažu ili da primenimo konjarnički model.