Pre par nedelja jedan prijatelj (u daljem tekstu Prijatelj) poslao mi je link za tekst iz Gardijana o nekom nesrećnom baletanu… zaboravila sam ime…
Bacila sam pogled na hiljadu redova i posle dve rečenice odustala od čitanja. Dosta mi je mojih problema, još treba da se bavim njegovim…
Poslednjih godina naporno mi je da čitam beletristiku, časopise i novine… Svi raspredaju neke priče… Takoreći, dave. Časopisi su papirna verzija Instagrama (priča u slikama), reklama (manipulativnih priča) i napornih priča o ljudskim nesrećama ili uspesima. Vrtite, vrtite strane koje mirišu na parfeme, preporučuju restorane i kozmetiku. Gde god može uglavi se neinventivni životni moto i ponosno lice koje razvija svoju istoriju. Reči, reči, reči… što bi rekao Danac.
Programi na TV-u nisu mnogo drugačiji, samo što se slike same smenjuju i što se epski/dramski subjekti mrdaju. Bombarduju nas tuđim životima, prepričavaju nam našu stvarnost. Kako im ne dosadi… Svako ima mišljenje o okolnostima u kojima živimo. Možda je ljudima lakše kad im kontekst gde broje svoje dane prepričaju drugi… Oni s mikrofonom… Meni nije.
Prijatelj me je optužio da sam depresivna kad sam rekla da mi ne pada na pamet da čitam o baletanu, odrastao je, nek sam sređuje svoj život. Prijatelj nije psiholog pa njegovu dijagnozu ne shvatam ozbiljno, ali možda je, pomislila sam kasnije, u pravu.
Odem na Gugl. „Simptomi depresije“ kucnem i čitam: čovek se oseća tužno i beznadežno, oseća prazninu, uznemirenost i krivicu… Razni sajtovi nude neka rešenja (reklame) i donose iskustva bivših depresivaca (životne priče). Vidim da ni Gugl ne nudi ništa bolje od časopisa i televizije. Verovatno zato što ničeg preko toga i nema… Priče, priče, priče koje se neumorno pričaju, pričaju, pričaju…
Ako su nekad priče i prenosile korisna iskustva te uticale na ljude da možda bolje razumeju ili reaguju ili im jačale volju, snagu itd… već šta je trebalo… sada su postale samo gomila reči čija funkcija nije uspostavljanje kontakta nego borba sa tišinom.
Pitanje je da li su me udavile priče, koje su postale superdosadne i bez korisnih poruka, ili je Prijatelj u pravu: depresivna sam. Najverovatnije kombinacija. Živim u zemlji gde će Aca Lukas za par sati dranja pred publikom dobiti 50.000 evra. Onoliko novca koliko prosečnom intelektualcu ne prođe kroz šake za ceo radni vek. Zar gradsko rukovodstvo nema bolju ideju gde da spiska naš novac? Kako da se ne osetim tužno, beznadežno, uznemireno…
Doći će nam turisti? Ekstraglupa priča!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
