Šta vas čeka posle smrti

Neće ostaviti na miru ni vas zauvek usnulog ni vaše voljene čiji će bol iskoristiti za otvoren podsmeh i iživljavanje.

Ne, cediće vas i ponižavati dok vas bližnji u strahu šta će im se još strovaliti na vrat ne postave na večno boravište (ako im se posreći da do toga dođe).

Razmišljala sam da li da pišem o ovome jer je suviše bolno i lično, međutim, pogrebni kriminal je ozbiljna stvar, opskurni biznis koji je pozornica klanja državnog preduzeća i privatnih agencija.

To je sadistička igračka kojom se hrani ne samo kasa već i bolesni um moralno nepodobnih.

Ko je žrtva?

Kolateralna šteta borbe hijena smo mi, plebs koji sa sobom vodi izgubljene voljene.

Moja tuga je moja tuga i ne treba mi od države nikakva uteha.

Ipak, njima od mene nešto svakako treba, nisu mi dovoljno zagadili život pa su našli mogućnost da me ponište još više.

Identifikacija preminulog bila je zakazana za osam ujutru na Novom bežanijskom groblju (tako su smislili), ispraćaj u kapeli za kremaciju na Novom groblju u pola deset (neki katastrofalan matematičar napravio je loš vremenski proračun).

Mi ožalošćeni uplatili smo državnim pogrebnicima sve što su tražili, u ugovoreno vreme bili smo na mestu gde je rečeno.

Međutim, njihovo „bašmebrigarenje“, „jebemise“ odnos prema živima i mrtvima, nedovoljna efikasnost, doveo je do toga da smo na Novo groblje stigli sa zakašnjenjem (rekoh, loš proračun).

I OK, da ne cepidlačim, pomislila sam, stigli smo i sve može da počne, možemo da se uklopimo u preostalih pola sata.

Ali, NE!

Nije nam bilo dozvoljeno da iskoristimo plaćeno vreme.

Kovčeg je stajao nasred groblja dok su se radnici drali i smejali se našem šoku.

Na moj komentar da je kasnila njihova neefikasna služba na drugom kraju grada i da je sve uredno plaćeno, jedan od novogrobljanskih radnika otkrio je tajnu – išli smo preko agencije, baš ih briga, dok je i dalje kovčeg stajao na vetru, a mi pokušavali da izmolimo bar petnaest minuta ispraćaja. Samo dranje i smeh su imali kao odgovor.

Da nas se reši došao je glavešina, paradigmatski primerak aktuelnog moćnika da svojom prepeglanom figurom i arogantnom ohološću stavi tačku na naš slučaj.

Po glavi mi se vrti Džojs: „Sneg pada na žive i mrtve.“

Tako nekako, nemoguće je izbeći, ovde nas, žive i mrtve, posipaju svojom bestidnošću, na nas bacaju svo svoje đubre i jedino što možemo jeste da damo glas svom očaju. Za sada.