Avion ludaka

Vinterbotom je, za početak, neka vrsta anomalije evropskog filma, veliki radnik i ovisnik o snimanju bilo čega što se nudi, donekle sličan Soderbegu (mada jasnijeg liberalnog usmerenja), reditelj koji dvadeset godina varira između malih, introvertnih filmova i patetičnih oskarovskih drama („Welcome to Sarajevo“ i „A Mighty Heart“ sa Anđelinom Žoli). Usled toga, Vinterbotom se ne može nazvati autorom i retko ko će ga navesti kao jednog od omiljenih reditelja, pa opet, kada bi se napravio spisak stotinak filmova tekućeg milenijuma koji ne zaslužuju brzi zaborav na njemu bi moralo biti mesta za „24 Hour Party People“ i „The Trip“ (a možda i za „Tristram Shandy: A Cock and Bull Story“). „24 Hour Party People“ neizbežna je početna tačka analize filma „The Look of Love“, jer, dok su junaci prvog filma danas kanonizovane pojave punka i new-wavea pa je decentna demitologizacija bila jedini pravilan pristup, drugi nastanjuju banalni likovi čiji je gotovo jedini razlog dramskog uprizorenja njihovo materijalno bogatstvo. Pol Rejmond (ponovo Stiv Kugan), početkom devedesetih godina prošlog veka zvanično najimućniji čovek u Velikoj Britaniji (sa prijavljenim imetkom od 1,5 milijardi funti – kako se samo svet promenio u pravcu često korišćenog „1% ljudi poseduje 99% svetskog bogatstva“ horora…) je izdavač pornografskih časopisa, vlasnik noćnih klubova za gospodu, poluvodviljskih pozorišta i enormnog broja nekretnina u Sohou (film je trebalo da se zove „The King of Soho“ ali se isprečila nekakva pravna nepogoda). Sličnog junaka je Forman u „Lariju Flintu“ američki politički korektno postavio na presto kraljevstva slobode govora dok filmski Rejmond neće izazvati dvodimenzionalne „kakav car!“ ili „c,c,c, sram da ga bude“ komentare. Opet, sudbina njegove ćerke, prvo kokainske, zatim heroinske ovisnice mogla bi priču odvesti u vode moraliziranja i kazne za bludni život, pa opet, film je i u tom pravcu ambivalentan, sa jedne strane osuda praznine koju bogatstvo bez talenta ili mudrosti donosi (pada na pamet nemogućnost filma o do skora najimućnijem Srbinu, toliko praznom da je potpuno umetnički neupotrebljiv) sa druge, prikaz ljudi koji žive bez osećaja griže savesti ili straha od osude okoline (hej, veliki deo okoline je u njihovom vlasništvu). Ipak, kao, donekle tabloidni, biografski film koji prati život glavnog junaka tokom pedeset godina, „The Look of Love“ ostaje dramaturški drugorazredan, sa televizijom u popodnevnom vikend terminu kao prirodnim mestom prikazivanja, dok zbog količine golosti i droge ne može izbeći za nežne dečje oči prikladnija večernja bioskopska prikazivanja. Konačno, iako pun plakanja, overdoziranja, umiranja, ekscesa, film je prijatno britanski hladan i diskretan.

* * *

Nije mnogo prostora ostalo za Almodovarove „Slučajne ljubavnike“ (bukvalni prevod bi bio, recimo, gramatički čudno „Ljubavnici putnici“) a sasvim je moguće da više i ne zaslužuje. Almodovar se naslanja na tradiciju disaster filma sedamdesetih, postavljajući okvir priče sa šarenom grupom junaka koji se nalaze u avionu koji, neposredno nakon poletanja, kruži iznad aerodroma čekajući na prinudno sletanje koje će verovatno sve njih eliminisati iz životne vrteške. Sad, putnici jesu šarenoliki (vidovnjakinja, biznismen, meksički gangster), a piloti i stjuardi totalno gej, no društveni komentar javlja se prvobitno u činjenici da putnici iz ekonomske klase (dakle, skoro svi), tokom za njih najverovatnije smrtonosnog leta spavaju drogirani od strane posade. Dalje, jedna od putnica iz biznis klase je i bivša madam koja ucenjuje vrh španskog društva (uključujući i sveštenstvo kao i samog kralja) snimcima sadomazohističkog seksa. Dakle, društvena angažovanost je neprikrivena ali nekako očekivana i teško da može da sablazni bilo koga, mada jeste pre globalnog nego lokalnog karaktera (u svakoj zemlji, je li, postoje navodno neupitni stubovi bezgrešnosti). Donekle je zanimljivo filmu pristupiti i iz pravca posveta i uticaja, pa, osim pomenute inspirisanosti disaster filmom, slepim crevom upokojenim nakon filma „Ima li pilota u avionu?“ („Vaš muž je živ ali u nesvesnom stanju“, „Isto kao Džerald Ford“ – e, to je bila subverzivnost) može se pretpostaviti da se Almodovar naslonio i na Bunjuelovog „Anđela uništenja“. Nalik, recimo, novom Bertolučijevom filmu prikazanom na prethodnom Festu, „Slučajni ljubavnici“ deluju zanimljivije kada se opišu nego dok se gledaju. Šale su nedovoljno maštovite, likovi ne izazivaju saosećajnost (za Bunjuelove karikature nam je više stalo – kako i ne bi, kada je nesrećne glumce terao da mažu ruke medom i trče oko studija pre snimanja scena u kojima bi trebalo da izgledaju izmučeno – nego za Almodovarove junake koje on, nesumnjivo, voli), kemp je već očekivan kao deo autorovog repertoara. Opet, nakon „Kože u kojoj živim“, možda i, kada se pogleda racionalno, njegovog najboljeg filma, Almodovar je zaslužio malo, sav navodni društveni angažman na stranu, nepretencioznog udovoljavanja samome sebi.