Đavo je u detaljima

Pre sedam godina, film „Ready or Not“ nije se nalazio na repertoarima srpskih bioskopa, te sam bio slobodan da njegov naslov stvaralački prevedem kao „Ko se nije sakrio…“ („Let iznad kukavičjeg gnezda“ bi, budući da se radi o poslednjem stihu dečje pesmice, tim pravcem trebalo da bude, recimo, „…ti si mali zec“).

Distributerski propust je bio razumljiv, jer ko bi očekivao da će dotični B crnokomični horor biti najveći iznenađujući hit filmske sezone, udesetostručivši skromni budžet od šest miliona dolara i sa ko zna još kolikom zaradom od striminga u najavi.

Najvažnije, bio je to film sa pametnim, maštovitim scenarijem, istina zasnovan na popularnoj tezi da su vlasnici 99% svetskog bogatstva do tog statusa došli prodavši dušu đavolu.

Takav ugovor, naravno, nije od standardnog tipa, pa đavao traži da svaki bračni porodični dodatak, noć nakon venčanja i ukoliko izvuče nepovoljnu kartu, bude podvrgnut lovu od strane novostečene rodbine.

Trik filma „Ready or Not“ je u tome što progonioci sami po sebi nisu sadistički zlikovci već hrpa privilegovanih muških ili ženskih šmokljana koji se nadaju da do te neprijatnosti neće doći, a ni naša junakinja nije nerealna akciona heroina nego „obična osoba u neobičnim okolnostima“.

Šašavi, mada suštinski tačni koncept, na taj način bio je materijalizovan kroz realističnu, poistovećujuću akciju, što je uz dobre glumce (Hjugova bratanica i dražesni „frik“ Samara Viving, Endi Mekdauel u zanatskoj formi, Adam Broudi koji „podebljava“ svaki film kojeg je deo), promišljen rediteljski stil i vešte scenarističke detalje rezultovalo ne tako čestom mešavinom kvaliteta i finansijskog uspeha.

Kako i mora kada se radi o nastavku, autori šire opseg i upoznaju nas sa ustrojstvom organizacije đavolovih slugu što vladaju svetom.

Radnja se direktno nadovezuje na kraj prvog filma, da bismo se ubrzo geografski izmestili i upoznali umirućeg milijardera (Dejvid Kronenberg; film je, kao i prethodni, sniman u Kanadi te je bio lako dostupan) koji u svojoj vili iz kreveta prati razvoj globalnih događaja preko nekoliko televizijskih ekrana.

U mobilni telefon ukuca poruku „odobri primirje“, i u roku od par sekundi na ekranu izlazi „kajron“ kojim se građanstvo obaveštva da na nekom od ratnih poprišta jedno vreme neće biti puškaranja i dronaranja.

Jasno, Pentavirat vedri i oblači nad svim što nas okružuje – videti nedavni tekst o „dokumentarnom filmu“ Melanije Knavs – dok služi gazdi koji nakon što je naša junakinja Grejs izbegla smrt aktivira posebno zločestu klauzulu ugovora.

Naime, putem svog predstavnika – advokata u zabavnom tumačenju Ilajdže Vuda – on obaveštava vlasnike svetske materije da će glave porodica morati da iznova celu noć ganjaju Grejs dok joj neko od njih ne presudi i postane novi čelnik đavolskog veća, namesto Kronenbergovog starca.

Starac saziva sredovečne ćerku i sina (Sara Mišel Gelar i u poslednje vreme vrlo reaktivirani Šon Hatosi), predstavlja im stanje stvari i daje im nalog da ga uguše jastukom jer on, nemoćan, nema nikakvu šansu da bude egzekutor.

Scenaristi su isti, pametni i slobodni da pamet ispolje, i daju nam temu za razmišljanje: čovek koji se grčevito držao za svaki udisaj ne bi li upravljao svetskim dešavanjima namah postaje samoubica u cilju održavanja dominantne pozicije svog soja.

A soj je jadan, videli smo i nezaslužan za bogatstvo i moć u kojem je odrastao, kao što je i glava porodice u poziciji da manipuliše ljudskim sudbinama samo zahvaljujući pradavnoj moralnoj slabosti nekog od predaka.

Istovetni su i ostali učesnici „igre“: Meksikanac, Kineskinja, Indijac – reprezenti cele planete upravljane Sotonom.

Na planu glavnih likova „Spremna ili ne 2“ sadrži strukturni mada objašnjivi i prihvatljivi problem.

Ispostavlja se da Grejs ima mlađu sestru sa kojom je, obostranom željom, prekinula kontakte, što je podrivanje samotnjačke postavke lika koja je sjajno služila dramaturškoj svrsi u prethodnom filmu.

Šta da se radi, bilo bi mononotno kada bi naša glavna junakinja još jednom bila sama protiv svih, ovaj put i bez dijaloških scena u kojoj joj se objašnjava u kakav je pakao na zemlji zabasala.

Tako, dobili smo u američkom filmu standardnu porodično-psihološku genezu, sa sestrom Houp koju tumači horor zvezdica Ketrin Njuton („Ebigejl“, „Liza Frankenštajn“; zapravo, njena trenutna „težina“ je veća od one koju ima u izboru uloga pomalo neselektivna Viving).

Vratimo se širenju terena za igru i svežim, zabavnim detaljima.

Namesto vile iz prvog filma sada je zamak u kojem je luksuzni hotel sa hektarima golf terena okolo, a koji će biti brzinski ispražnjen od gostiju kada đavo ispostavi svoju komandu.

Neće biti kompletirano ni venčanje para koji se upoznao kada su se oboje u bolnici lečili od kancera.

„M’rš napolje“, prekida njihove srceparajuće bračne zavete vlasnik hotela, najurujući ih iz svečane sale.

Scenaristi su konstantno u nepretencioznoj potrazi za gledaočevim kikotom, strpljivo gradeći dijaloške situacije u naoko kontinuirano akcionoj celini.

Recimo, Grejs i Houp dolaze u posed mobilnog telefona i zovu policiju, da bi se ispostavilo da je glavna gadura naložila da se svi pozivi presumere na njen broj.

„Telefonska kompanija je u našem vlasništvu“, kaže.

Tridesetak filmskih minuta kasnije, na ponovni pomen organa reda i poretka njen brat urla: „Mi smo vlasnici policije!“.

U skladu sa pripremnom temeljnošću je i energetski vrhunac filma, abnormalna tuča između Grejs i jedne od proganjačica – obe su deo fizičkog sukoba do smrti iako im telesno izražavanje te vrste do pre koji sat nije bilo u životnim planovima – u praznoj svečanoj sali opremljenoj za venčanje, sa pesmom „Total Eclipse of the Heart“ koja trešti iz zvučnika.

Prelepo.

„Spremna ili ne 2“ igra u još dva beogradska multipleksa.

Praktično, u jednom, pošto u Galeriju nije ni etički ispravno a ni mudro zalaziti.

Ne bih se iznenadio da na svakom od nivoa dotičnog tržnog centra ima tajna soba u kojoj se kontinuirano cedi krv iz zaklanih činčila i čita Stari zavet unazad.

* * *

Kontaminacija (Cold Storage)

režija: Džoni Kembel

scenario: Dejvid Kep, po svom romanu

zemlja: SAD/Francuska/Italija, 2026

Dejvid Kep je prvo ime koje mi padne na pamet kada se izgovori reč „scenarista“.

Količina filmskih proizvoda i povremene filmske umetnosti koju je potpisao je zapanjujuća, i među scenaristima koji su radili ili i dalje rade u eri filma u boji sa njim se može porediti samo Žan–Klod Karijer.

Da ne pominjemo mnogobrojne i po valjanosti često upitne blokbastere, u Kepovom CV-ju se nalaze „Smrt joj dobro stoji“, „Karlitov put“, „Senka“, „Zmijske oči“…

Ubijte me, ali moram da istaknem i film „Dark Angel“ (1990), samo da bih naveo završnu dijalošku razmenu između Dolfa Lundgrena i posebno izopačenog čovekolikog vanzemaljca koji uživa da se predstavlja kao pacifista: „- I come in peace. – And you go in pieces, you asshole.“

Ah, čari B produkcije…

Kao kompletni autor, Kep je potpisao žanrovske dragulje „Odjeci u tami“ („Stir of Echos“) i „Grad duhova“ („Ghost Town“), a posebno bih naglasio potonji koji 2008. godine u već dobrano zahuktaloj inflaciji sadržaja nije dobio dovoljno uvažavanja (radi se, objektivno, o jednom od najlepših ljubavnih filmova tekućeg milenijuma, a po meni i šire).

2019. godine Kep je objavio prvi roman, pretpostavljam napisan po jednom od scenarističkih sižea koji su mu se motali po glavi i kompjuterskim folderima.

Sedam godina kasnije, krug se zatvorio iznenađujućom filmskom adaptacijom u režiji britanskog televizijskog zanatlije imena Džoni Kembel (svako ko je potpisivao epizode serije „Ashes to Ashes“ može se smatrati mojim kulturološkim saučesnikom).

Takođe iznenađujuće, „Kontaminacija“ („Cold Storage“) je prikazana i u srpskim bioskopima gde, nimalo iznenađujuće, ni u jednoj nedelji prikazivanja nije bila među deset najgledanijih filmova.

Eto kakve se nepravde dešavaju kada uništite „20. oktobar“…

Fabula počinje 1979. godine kada se istraživačka svemirska stanica raspala prilikom ulaska u zemljinu atmosferu a NASA smatrala da je uspela da prikupi sve raštrkane delove.

Ipak, jedan kanister je ostao nelocirana atrakcija australijske dingojebine, da bi iz njega 2008. godine izašla za ljudska tela i psihu destruktivna gljivica.

Poslednji živi meštanin u panici zove NASA-u čiji operater ga prosleđuje do mlade naučnice (Souzi Bejkon, Kevinova ćerka) koja se nalazi na odmoru u Rimu.

Kepov naoko ležerni scenario nam odmah zadaje podtekstualno pitanje koje ćemo tiše ili glasnije postavljati tokom celog filma: „Ko se uopšte na ovoj jebenoj planeti bavi istinski kriznim situacijama?!“

Neiskusna naučnica zatim kontaktira dežurni prekaljeni „Black Ops“ dvojac (Lijam Nison i Lesli Menvil) sa kojima odlazi u Australiju.

Naravno, biva zaražena i umire, a njih dvoje organizuju transport kanistera sa gljivicama do tajnog vojnog skladišta negde u Americi.

Sledi korporativno-bezbednosna brljotina u kojoj skladište biva prodato za svakodnevnu upotrebu, sa podzemnim nivoima koji bi trebalo da ostanu zauvek zapečaćeni.

U vremenu sadašnjem, upoznajemo se sa glavnim likovima filma, mladom majkom (britanska horor specijalistkinja Džordžina Kembel) i bivšim zatvorenikom (Džo Kiri iz serije „Stranger Things“), noćnim čuvarima ustanove u čijim zaključanim prostorijama civili skladište svoje viškove stvari.

Jedna od njih je – u kratkoj, više nego simpatičnoj pojavi – i gospođa (skoro devedesetogodišnja Vanesa Redgrejv) koja na početku noći dolazi sa namerom da u svom skladištu izvrši samoubistvo, ali pre tog čina odlučuje da joj neće škoditi da malo odrema; nadalje ću likove nazivati po glumcima koji ih igraju.

Razvoj događaja je očekivan, sa gljivicama koje pronalaze put do površine i našim junacima koji započinju lagano „muvanje“ kroz njenu avanturističku radoznalost (a koja je, zapravo, posledica životnog čemera) i njegovu okvirnu želju da ga ceo naporni svet ostavi na miru.

No, kada se istorija ponovi, shvatamo da scenario drži zadatu liniju potajne subverzivnosti.

Kembel i Kiri, poput australijskog nesrećnika dve decenije ranije, zovu nadležne organe, a poziv biva prosleđen do Nisona, sada penzionera koji je u dokumentima ostao zapisan kao osoba od poverenja povezana sa kompromitujućim incidentom.

Ni on ni Menvil nisu više u psihofizičkoj kondiciji da krpe po ljudsku civilizaciju opasne rupe, što nam nagoveštava da je globalni sistem, opoganjen birokratijom i skrivanjem istorijskih nepočinstava, u poodmakloj fazi raspada.

U realnosti je to strašno, u filmu duhovito, sa komičkim vrhuncem u sceni u kojoj Nison i Melvil pre nego što će doći do skladišta svraćaju do kuće njenog sina u čijem podrumu ona, bez njegovog znanja, drži portabl atomsku bombu.

Gluvo je doba noći, mučenik čuje sumnjive zvukove i u svom podrumu zatiče majku i majčinog kolegu, tajne državne ubice.

Da parafraziram „Petparačke priče“, imamo „black ops killers doing black ops killers shit“, a taj fini, normalni čovek sa kreditima i pristojnom porodicom je očigledno u celoživotnom, sputavajućem i potpuno razumljivom strahu od sopstvene majke.

Skromni budžet – film je, inače, snimljen uglavnom u Italiji, sa Marokom koji je „glumio“ Australiju – je autorskoj ekipi dao slobodu da radi bilo šta što opravdano smatra svrsishodnim.

Nison i Melvil osnažuju pametnu žanrovsku zabavu, sasvim shvatajući dramaturšku frekvenciju na kojoj operišu, a Vanesa Redgrejv se nije slučajno na kratko povukla iz penzije da bi učestvovala u horor-komediji o vanzemaljskim gljivicama (svakako, sa Nisonom ima i porodičnu povezanost).

Angažovanje britanske glumice imena Elora Torčia za lik vojno-bezbednosne službenice kojoj u dnevni zadatak zapada da iz centrale upravlja dvojcem ocvalih „čistača“ – lik postaje sve bitniji kako radnja odmiče – jeste primer autonomnosti koju su tvorci filma uživali.

Naime, Torčia je 2021. godine igrala glavnu ulogu u fascinantnom art-hororu Bena Vitlija „U zemlji“ („In the Earth“), koji je u osovini fabule imao onostrane gljivice.

„Spremna ili ne 2“ i „Kontaminacija“ pokazuju da je B produkcija, i to u formi kakvu je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka eksploatisao genijalni Leri Koen, nekim čudom – nikako zaslugom srpske bioskopske publike – i dalje živa.

Nevolja je što musave, neugledne sale, najprirodniji okoliš punokrvne a umne B produkcije, više ne postoje.

Uprkos tome, neuništiva je, poput lekovitih gljivica.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.