Komedija naših patoloških naravi

Ema (Zendeja) čita knjigu u kafiću, posmatrana od strane Čarlija (Robert Petinson) koji sedi par stolova dalje.

Kada Ema ode do toaleta, on prilazi njenom stolu da bi video o kojoj se knjizi radi, zatim se vraća na svoje mesto i u telefon ukucava naslov kako bi se opremio bazičnim znanjem.

Po povratku mlade žene, pokušava da započne glumljeno opušten razgovor sa „čitao sam tu knjigu, mnogo je dobra“ „ufurom“, no, ona je gluva na jedno uho a u drugom ima slušalicu iz koje joj dopire muzika.

Ispostavilo se to kao srećna okolnost, budući da su njegove uvodne, obodno manijačke rečenice za Emu ostale misterija, da bi pristojan, nezastrašujuć izgled omogućio nastavak konverzacije.

Skačemo na prvi dejt, tokom kojeg Ema bez predumišljaja pita Čarlija za mišljenje o razrešenju knjige.

Dok se on relativno uspešno čupa iz nebranog grožđa, razmišljamo o čoveku koga je mrzelo da nekoliko dana do dogovorenog prvog sastanka iskoristi da zapravo pročita taj, videli smo, tanak i lako nabavljiv roman.

Da li se dotični idiotizam tiče samo Čarlija, dramskog junaka, ili je primer šireg društvenog poremećaja?

Opet, da se sasvim posvetio situaciji koju je sam stvorio, moglo bi se zaključiti da je Čarli još zlokobnije promišljen i manipulativan, što ne bi imalo smisla u kontekstu filma „Drama“.

Jer, on je tek mali, privilegovani, akademski uposlenik muzeja u centru Njujorka, koji je ostvario vezu sa podjednako udobno situiranom intelektualnom radnicom iz, valjda, izdavačkog sektora.

Brak je sledeći logičan korak, i Ema i Čarli u društvu njegovog najboljeg prijatelja i prijateljeve žene – valja zabeležiti da Ema koleginice sa posla smatra za prijateljice, jer drugih nema – provode veče testirajući gastronomsku ponudu restorana u kojem će se zbiti zabava nakon venčanja.

Testiraju se i vina, te ekipa postaje opuštena, da bi se dramski opravdano stiglo do obelodanjivanja „najgore stvari koju ste uradili u životu“.

Iako je svaka krajnje uznemirujuća i otkriva duboke karakterne falinke, tek kada dođe red na Emu stupamo u predele društveno neprihvatljivog užasa.

Ona je, naime, kada je imala petnaest godina – u fazi, kako tvrdi, adolescentske usamljenosti i nesnađenosti – detaljno planirala da počini masovno ubistvo u svojoj srednjoj školi (polugluvoća je rezultat upucavanja meta u šumi).

Drugarsko veče postaje neugodno, a još je neugodnije jutro u domu Eme i Čarlija.

„Ko je ova žena sa kojom ću za koji dan potpisati ugovor o doživotnoj zajednici?“, pita se on. „Da li se izlažem decenijama spavanja pored psihopate?“.

Dalji razgovori o problemu donose saznanje da je masovno ubistvo izbegnuto gotovo slučajno, te da je Ema više iz straha nego prosvetljenja okrenula životnu stranicu i taj sloj svoje ličnosti zadržala kao mračnu, ličnu tajnu.

Čarlijev opravdani strah raste sve više – ne može se pričati o paranoji, koliko god da njegovo ponašanje sadrži paranoidne elemente – paralelno sa približavanjem venčanja.

„Drama“ je neprijatna, politički nekorektna komedija koja ispunjava svoju primarnu funkciju – ne sećam se kada sam bio u glasnije nasmejanom društvu od onog iz Takvuda u subotu predveče.

Autor filma, Norvežanin Kristofer Borgli, apsolutno kontroliše svoje delo – potpisan je i kao montažer – znajući kakvim se potencijalnim neukusom bavi, naročito kada se radi o gledaocima iz zemalja u kojima je u skorijoj prošlosti bilo školskih masovnih ubistava.

Uz to, kako veliki procenat publike ne bi bio odbijen, globalna pa samim tim i lokalna marketinška kampanja filma ne otkriva osovinu radnje, a ja je navodim sa grižom savesti ali i opravdanjem u činjenici da ona u samom filmu biva obelodanjena jako brzo, čak pre najavne špice – odložene desetak minuta da bi se i kroz taj postupak poručilo da je obavljena ekspozicija i sada sledi zaplet.

Opet, marketinški plan vlasnika filma za koji Borgli ne može snositi krivicu je i duboko neodgovoran, jer bi kartu za tu iz nedefinisanog razloga crnu ljubavnu komediju mogao kupiti i neko koga bi siže – a naročito smeh publike – potresao do srži ličnosti.

Posmatrano iz tog ugla, u stvari sam imao obavezu da navedem o čemu se u filmu radi.

Ili, pre, šta se u filmu dešava, zato što je Borgli inteligentan i promišljen „šok majstor“ čija se slojevita dela ponajviše tiču sociološke i pojedinačne analize ljudskog roda i svega u šta se sopstvenom krivicom pretvorio.

Debitantski, dokumentarno-igrani film „DRIB“ (2017) bio je atak na advertajzing kulturu kroz stvarnu priču o američkoj agenciji koja je za kampanju promocije novog energetskog pića angažovala zvezdu viralnog trenutka, očiglednog mentalnog bolesnika koji se snimao kako provocira slučajne prolaznike do tačke fizičkog sukoba.

Ono što agencija i kreativni direktor kampanje (genijalno izopačeni Bret Gelman, Marej iz serije „Stranger Things“) nisu znali je da je Norvežanin iranskog porekla kojeg su odabrali za svoju inovativnu kampanju bio konceptualni umetnik čiji su klipovi bili režirani, a krovna tema Borglijevog filma je bila apsolutna beskrupuloznost koja je zavladala korporativnim sistemom.

„Sick of Myself“ (originalni naslov „Syk pike“ znači „Bolesnica“, što je u skladu sa filmom za razliku od engleskog prevoda koji je poslužio i za srpski prevod „Muka mi je od sebe“) se bavio frustriranom, nabeđenom devojkom koja naručuje i neumereno konzumira ilegalne ruske lekove čija je nuspojava odvratna deformisanost kože.

Zamisao joj je, naravno, medijska zapaženost od „kako je hrabra što javno istupa“ podvrste, što je potom vodi do angažmana u agenciji koja zastupa „body positive“ manekenke, i već kod drugog filma je postalo jasno da je Borgli opsednut potrebom modernog čoveka da bude izdvojen iz mase, znan od onih koje ne zna.

Prvi američki film „Dream Scenario“ dalje je razvijao sasvim legitimnu autorovu opsesiju kroz priču o diskretnom profesoru koji se neobjašnjivo fantastično počinje pojavljivati u svačijim snovima.

Na koncu, imamo „Dramu“, gde Borgli pervertira žanr romantične komedije, vešto balansirajući između prezrivosti junaka i njihove minimalne prihvatljivosti za publiku.

A koja je prisutna zato što, o užasa, većina ljudi – da se poslužim prethodnim Borglijevim filmom, makar u snovima iz kojih se budimo zabrinuti i sa grižom savesti – katkad baštini Emine bolesne ideje i Čarlijeva zaokružena, bolesnjikava dela. Za gledanje posebno preporučujem i Borglijeve mnogobrojne kratke filmove, začudne i istovremeno dramaturški stabilne, čije se formule drži i u dugometražnim poduhvatima, da bi ga talenat za iznenađujući detalj i frojdovsku dosetku iznova spasavali od eventualne nedostatnosti za gledaočev celovečernji užitak.

Robert Petinson britanski stručno „nosi“ film, dok je Zendeja organski izuzetna i nakon Gvadanjinovih „Rivala“ još jednom ispravno upotrebljena od strane evropskog autora na američkom „gastarbajtu“.

Njena Ema je osoba ograničenog identiteta, odrasli i uz muku razumni nastavak petnaestogodišnje kretenke koja je bezazlene dečije uvrede tumačila kao atak na epicentar svoje mediokritetske ličnosti, pa zatim snimala video klipove koji bi je, nakon ubilačkog čina, trebalo učiniti globalno poznatim zločincem.

Valja istaći i da je Borgli religijski poklonik Vudija Alena, i da „Drama“ ima direktnih dodirnih tačaka sa segmentom film „Deconstructing Harry“ u kojem fina jevrejska penzionerka saznaje da je njen naoko nezanimljivi muž pre pedeset godina imao ženu i decu koje je pobio i pojeo.

Nije mu ni prvi put da koristi savet samog Alena „ako kradeš, kradi od najboljih“: postavka filma „Dream Scenario“ dosta duguje priči sa Robertom Beninjijem iz omnibusa „Rimu, s ljubavlju“, s tim što Alenov izvornik za glavnog junaka ima iznenada i bez objašnjenja svima poznatog običnog čoveka od kojeg se neprekidno traži akcija, dok je mirni profesor u Borglijevov razradi ideje tek pasivni činilac kolektivne podsvesti.

Dodatno, rekao bih i da je jedna od inspiracija sa „Dramu“ bio film „So I Married an Axe Murderer“, nepravedno zanemarena, naoko lakomislena a suštinski konceptualna komedija sa Majkom Majersom.

„Drama“ je mudar, vrlo dobar film, jedna od retkih poželjnih posledica našeg glupavog, vrlo lošeg sveta.

I, da ne zaboravim… način na koji je primenjena pesma Ališe Kiz „Try Sleeping with a Broken Heart“ – da se razotkrijem, možda najlepši primer popa za masovnu upotrebu iz tekućeg milenijuma – je fascinantan, i Kiz zaslužuje veliku pohvalu što je dozvolila da njena predivna pesma za svakog ko će gledati „Dramu“ nadalje ima patološku aromu.

Pametna žena.