Od jutra do večnosti

Malo je falilo da nastavim sa muzičkim nekrolozima pa da posle Slaja Stouna oproštajni tekst u Danasu dobije i Brajan Vilson za kojeg je njegov zlosrećni brat Denis jednom rekao: „Bič bojsi su Brajan. On je grupa a mi smo njegovi jebeni glasnici. Tačka. Mi smo ništa a on je sve“.

Ipak, tek ću prijaviti da sam posle par decenija ponovo u celosti odslušao album „Pet Sounds“ i na par mesta tiho promrmljao: „jebote“.

Brajanova poruka je očigledno primljena i, kako kaže pesma, samo bog zna na šta bi istorija popularne muzike ličila bez njega, a sad da se svi vratimo svojim poljima ekspertize…

Ove nedelje u dva beogradska multipleksa (jedan je u tržnom centru „Galerija“, gde smo se dogovorili da nije pristojno zalaziti) i dalje „igra“ film „Grešnici“ („Sinners“), ovogodišnji ne toliko inenađujući horor hit zasnovan na istorijskim američkim stravama i užasima kojem se mora posvetiti pažnja.

Znači li to da sam diskretno – „Grešnici“ se odavno mogu pogledati i u kućnim uslovima – skinuo veto sa pisanja o filmovima sa redovnog repertoara, uspostavljen još u decembru?

Izgleda da znači, i unutrašnji osećaj da je za to kucnuo čas objašnjavam time što je izborima u Kosjeriću i Zaječaru započela sledeća i završna faza rata između zdravog društvenog tkiva i vladajuće kriminalne grupe započetog krajem novembra prošle godine.

Potrajaće to do kasne jeseni – koliko god da smo odlučni, jer protivnik je samouništiteljski uporan – i shodno tome valja biti fleksibilan u svrhu očuvanja zdravog razuma.

* * *

Rajan Kugler, reditelj „Grešnika“, desio se sasvim neočekivano.

Potekao iz finansijski stabilne porodice crnih Amerikanaca, fakultet je upisao zahvaljujući sportskoj stipendiji.

No, dok je svakodnevno trenirao i mogao lako postati i profesionalni krilni hvatač jajaste lopte, usput je pohađao i semestre kreativnog pisanja, pa onda, budući da su se literarni pokušaji ispostavili kao prilično vizuelni, i kurseve filmske teorije i prakse.

Uz pomoć američkog fudbala je menjao fakultete i filmski se usavršavao, da bi sa dvadeset i pet godina započeo rad na dugometražnom debiju „Stanica Frutvejl“ („Fruitvale Station“, 2013).

Uspostavljena je trajna saradnja sa mladim glumcem Majklom B. Džordanom koji je tada imao već deceniju kontinuiranog televizijskog rada, kao i tip lika koji je privlačan Kugleru.

Naime, priča zasnovana na istinitom incidentu iz 2009. godine, gotovo identičnom onome što se dogodilo Džordžu Flojdu jedanaest godina kasnije, imala je kompleksnog glavnog junaka.

Momak koji će završiti kao žrtva tokom filma nas u nekoliko navrata natera da ustuknemo, u trenutku, izazvan razvojem dramske situacije, od privlačnog postajući zastrašujuć.

Usud crnog čoveka u Americi, koji podstaknut razumljivim nagonom da se odbrani prelazi granicu prihvatljive agresivnosti?

Svakako, mada će Majkl B. Džordan reći da je istražujući stvarni materijal shvatio da je njegov junak imao kameleonsku prirodu i mimikrirao se u situaciju u kojoj bi se našao – pošto znamo kako je tragično i nepravedno skončao, ponekad i na svoju štetu.

Kugler je zahvaljujući „Stanici Frutvejl“ dobio priliku da jako rano postane zanatlija najvišeg nivoa, rediteljski i scenaristički potpisujući filmove „Krid“ (sin Apoloa Krida kojeg trenira Roki Balboa) i dva „Crna pantera“ (lik iz Marvelovih stripova).

Obavio je šta se moralo i stekao kredibilitet da, još uvek u četvrtoj deceniji života, snimi „Grešnike“, nezavisni film sa budžetom od sto miliona dolara.

Sloboda je bila potpuna (korporativni distributeri nisu imali udela u stvaralačkim odlukama, tj. u „final cut“-u), pa tako i odgovornost.

Blizanci Smouk i Stak (Džordan igra obojicu) se 1932. godine, posle učestvovanja u Prvom svetskom ratu i sticanja ilegalnog imetka putem saradnje sa čikaškim gangsterima, vraćaju u svoj rodni gradić u znojavom Misisipiju.

Radnja filma čije trajanje prelazi dva sata je zbog dinamičnosti mudro sabijena u jedan dan, i u pravcu poređenja sa jasnim žanrovskim uzorom Roberta Rodrigeza naslov bi mogao biti „Od jutra do jutra“.

Verovatno inspirisan Džordanovim nastupom u „Stanici Frutvejl“, Kugler je ovaj put odlučio da ga i bukvalno rascepi na dve ličnosti, na taj način likove mudro stavljajući u službu društveno analitičke celine.

Braća se, zapravo, razlikuju po ženama koje vole, te je Smouk u vezi sa vudu vešticom i ekstremno veran svojim korenima, dok je Stak u na propast osuđenoj ljubavi sa belom devojkom (Hejli Stajnfeld).

Istina, saznajemo da joj je jedna četvrtina crna, što je donekle čini delom „ekipe“, ali valja obratiti pažnju na dalji razvoj događaja i videti kojim putem će pristići katastrofa – današnjim crnim autorima je, za razliku od belih, i dalje dozvoljeno da publiku vode u pravcu politički nekorektnih, pa time i intrigantnih zaključaka.

Smouk i Stek namerili su da otvore noćni klub, pa pratimo kupovinu prostora, angažovanje muzičara, izbacivača, kuvara…

Naravno, sve to se „od nule“ ne može izvesti za 24 časa, dok Kugler ispravno odlučuje da se u filmu u kojem ima i vampire još ponešto iz domena stvarnosti može žrtvovati kako bi gledalac bio zainteresovan za dešavanja tokom uvoda lišenog fantastike.

Arhivampir (Džek O’Konel) je, iznenađenja li, beo, ali se tu i okončava svaka neinventivnost i otvaraju najbolji momenti „Grešnika“.

Začuđujuće, posle sto godina vampirizma na filmu, Kugler je uspeo da na do sada retko jasan način prikaže privlačnost tog modaliteta večnog života – o drogi se radi, o uzdignutom stanju svesti koje nadjačava svaki razum.

Dalje, elementi vampirizma koje smo do sada uglavnom uzimali zdravo za gotovo postaju izvor vrhunskog filmskog uzbuđenja, pa je ceo središnji segment filma posvećen motivu „pozivanja vampira u kuću“.

Bez toga, znamo, on ili ona ne može preći vaš prag, što zatim „Grešnicima“ daje još jedan ugao razmatranja zla i načina na koji nam pristiže u živote.

A opet, vrcavi su to i zavodljivi vampiri, koji i divno izvode irske folk numere.

„Grešnici“ su velikim delom i muzički film (formalno, možda čak i mjuzikl), sa središnjom, rezom neprekinutom sekvencom u kojoj autor otvara još jedan vid filmske fantastike, spajajući epohe i u noćnom klubu iz vremena ekonomske krize 30-ih čineći presek celokupnog crnog muzičkog nasleđa.

Eksperiment je uspešan, alhemijski nas umesto izmeštanja iz radnje filma još više sjedinjujući sa njegovim akterima.

Na koncu, primetno je da Kugler voli i svoje likove i žanrove koje aproprira – horor, mjuzikl, gangsterski krimić… – jer, iznad svega, voli film.

Kada prikazuje drogu vampirizma, on se poistovećuje sa svojim dugoočnjačkim zlikovcima (među kojima, na kraju krajeva, ima mnogo onih koji su do pre par scena mogli slobodno da ulaze u prostorije, bez poziva), znajući na svom ličnom primeru kako je to kada vas obuzme nešto čemu ne možete da se oduprete.

Fali nam takvih ljudi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.