Upali su na izložbu, njih petnaestak najhrabrijih, pocepali i izlomili postavku, nakon toga utekli u mrak praćeni dežurnom umetnicom koja je, navodno, dok su se udaljavali, pokušavala da im pojasni poentu slobode umetničkog izražavanja kao jednog od potpornih stubova zdravog društva.
Njen poduhvat podseća me na početak jedne epizode serije „Odeljenje za ubistva“ kada detektiv Manč deli sa kolegama prvi utisak o lešu: „Na osnovu tragova igle na rukama, velikog kalibra kojim je ubijen, blizine lokacija na kojima se prodaje heroin… rekao bih da se radilo o žustroj raspravi na temu simbolike crvene i plave boje u francuskoj romantičarskoj poeziji XVIII veka“.
Umetnica, ipak, nije bila ironična dok se Bušmanima obraćala na kineskom jeziku.
Ironije nije bilo ni u saopštenju nepotpisanog autora, sakrivenog ispod pečata Ministarstva kulture, u kojem se učesnici izložbe optužuju za „devijaciju svesti“, mada se priznaje da nije baš lepo ni uništavati im radove.
Nosili su kratku suknju i previše glasno se smejali tokom večernjeg izlaska, ukratko.
Nije bilo ironije ni kada je isti nepotpisani autor zapretio da će tužiti univerzitetskog profesora koji je rečnik saopštenja uporedio sa stanjem svesti kakvo je u nacističkoj Nemačkoj organizovalo putujuću izložbu „degenerične umetnosti“.
Osim ako u ličnoj karti zaposlenika Ministarstva kulture ne piše „ime: Ministarstvo, prezime: Kulture“, čini mi se da ta tužba stoji na kristalnim nogama.
Uz to, pripadnici vladajuće interesne grupe, kidnaperi svega pa i Ministarstva kulture, već su se oprobali sa postavkama nalik onoj „degenerične umetnosti“, i to izložbom „Necenzurisane laži“ u galeriji „Progres“, leta 2016. godine.
Inače, crtež bebe sa satarom u glavi me ne oduševljava, ne zato što se ne sme crtati beba sa satarom u glavi već zato što nisam prepoznao poentu, što, opet, ne mora da bude loše – većina skečeva Letećeg cirkusa Montija Pajtona nema poentu, ili je ista izvedena kao parodija nižeg humora koji mora da je ima.
Na temu skorijih primera umetničkog nasilja prema bebama, nisam bio preterano oduševljen ni „Srpskim filmom“ iz 2010. godine ali sam se raspravljao sa svakim ko bi u mom prisustvu bio šokiran scenom silovanja novorođenčeta, te insisitirao da ljude koji u svoje filmove uključuju takve momente valja osuditi, uhapsiti, „katranperjovati“.
Scena je, na kraju krajeva, bila izazovna za tumačenje, od ugla da se kompromis sa zlom ne završava jednim incidentom već zlo nakon što je pušteno preko granice ima tendenciju da nastavi svoj razvojni put, do motiva „u ovoj zemlji te tucaju čim se rodiš“, uopštenog i bezbedno sveoptužujućeg ali ne manje tačnog zbog toga.
Beba na karikaturi (usput, slutim da bi vam svaki roditelj, kada se ne bi plašio društvene osude, priznao da je barem jednom pomislio kako ne bi bila toliko loša ideja da svom šestomesečnom proizvodu zabije sataru među oči) je dvodimenzionalna, beba iz „Srpskog filma“ je od tvrde gume, ali šta ćemo sa živim bićima koja su pala kao žrtve umetničkih poriva?
Scena konja koji pada niz stepenice u „Andreju Rubljovu“ (Rus! Pravoslavni brat!) odavno je analizirana i prihvaćena kao relikt jednog drugačijeg vremena koji ne može naružiti kanonizovani film, iako je njeno prisustvo duboko uznemirujuće najviše zbog toga što suštinski ne doprinosi ničemu i samo skreće gledaočevu pažnju sa vrhunskog „mimezisa“ pre i posle nje.
Meni draži film od „Rubljova“, australijski „Wake in Fright“ („Buđenje u užasu“, reditelj je Kanađanin Ted Kočef, potpisnik prvog i odličnog „Ramba“, tj. „Prve krvi“) iz 1971. godine, pak, sadrži istinski lov na kangure.
Navodno, taj lov bi se desio sa ili bez kamere, pošto je bio sasvim uobičajen deo australijskog folklora pre samo pola veka, i reditelj ga je iskoristio kako bi njegov igrani film na par minuta poprimio dokumentarni karakter.
Publika je time utešena, uz svest da takva scena u široko primećenom filmu može uticati da društvo, tj. vlast pritisnuta društvom, preduzme korake da se utamanjivanju ugroženih životinja stane na put. Ipak, konačnu svrhu daje činjenica da je „Buđenje u užasu“ jedna od najdirektnijih dekonstrukcija nacionalnog mita o alfa mužjaku u svetskoj istoriji filma.
Cepači crteža iz zemunske galerije dekonstruisali su sami sebe a osoba Ministarstvo Kulture, pol i godina rođenja nepoznati, duhovni nalogodavac cepanja, na listi je čekanja za rekonstrukciju.
Valjalo bi da požurimo, dok još ima kengura koji slobodno lutaju divljim predelima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
