Televizijski intervjui rađeni sa njim ranih devedesetih snimani su u jeftinoj ali raspričanoj formi, uglavnom za obodne, liberalno-levičarske američke medije.

Zlokobno je – mala digresija – da su alternativni izvori informisanja tog formata u poslednjjih dvadesetak godina sa leve strane političkog spektra prešli na desnu. Elem, oskudna Prautijeva dostupnost može se učiniti iznenađujućom kada saznamo da se radilo o pukovniku ratnog vazduhoplovstva koji je bio direktor Specijalnih operacija pri Savetu odbrane za vreme DŽona Kenedija, dakle, zvanična predsednikova veza sa vojnom obaveštajnom službom. 1964. godine je, u četrdeset i sedmoj godini života, penzionisan, te je, nakon nekoliko godina rada u privatnom sektoru, počeo da objavljuje istraživačko-memoarske knjige o svom životu unutar tzv. Crnih operacija.

Nisam još dovoljno izgubio razum da bih se posvetio Prautijevim knjigama koje imaju naslove kao što je „Tajni tim: CIA i njeni saveznici u kontroli SAD i sveta“ ali u intervjuima se mogu naći anegdote poput one kada je u jesen 1944. godine iz Rumunije (to bi, valjda, bilo u kratkom periodu između vojnog udara Kralja Mihaja Prvog i dolaska Crvene armije) avionom prevezao određen broj tamo pritvorenih američkih pilota i sa njima petoricu pripadnika rumunske tajne policije, sa celokupnom kartotekom ispunjenom za budući Hladni rat korisnim životopisima. Ili, kratki razgovor sa Okinave, nakon bacanja atomskih bombi, vođen u mamutskom skladištu vojne opreme namenjene invaziji na Japan.

„Ovo sve će sada morati da se vrati u Ameriku“, lakomisleno kaže Prauti komandantu skladišta koji odgovara, „Kakvu Ameriku? Pola ide u Koreju a pola u Vijetnam“. Da ide u Koreju, 1945. godine, lako je shvatiti, ali Vijetnam? Biće da su momci iz američkih hodnika moći već tada unapred planirali rušenje kolonijalnog poretka u Indokini i za to odabrali Ho Ši Mina, što će im se kasnije osvetiti. Da li će, zaista?

Prauti, tada već sedamdesetogodišnjak, zapašće za oko Oliveru Stounu koji je tragao za širenjem konteksta u filmu „DŽ.F.K.“ i biće stvoren lik pod inicijalom Iks, u tumačenju Donalda Saterlenda. Iks, zapravo dramatizovani Prauti, u petnaestominutnom uzbunjivačkom nastupu, daće tužiocu DŽimu Gerisonu (Kevin Kostner) celokupnu pozadinu atentata. Vojni budžet od 10 milijardi dolara iz 1949. dvadeset godina kasnije, u jeku rata u Vijetnamu, narasta na 200 milijardi, čega ne bi bilo da se dogodilo 1962. godine planirano postepeno povlačenje ljudstva iz Vijetnama (setimo se vojne pomoći Ho Ši Minu – zapravo, više se da zaraditi novim ratom nego mirnodopskom saradnjom sa prihvatljivim diktatorom); Kenedi, uz to, planira premeštaj velikog broja zaduženja sa CIA, smanjujući joj uticaj, na vojsku, dok, u isto vreme, postaje omrznut i u mnogim vojnim krugovima razmeštajući fabrike po zemlji na način koji bi pomogao njegov reizbor u drugom mandatu, pre nego zadovoljavajući interese pripadnika vojno-industrijskog kompleksa; stvara se zavera u kojoj niko neće izgovoriti reč „atentat“ ali će svaka ćelija znati svoje zaduženje…

Da nije bilo Prautija, teško da bi film počeo Ajzenhaurovim završnim obraćanjem naciji, pre nego što će prepustiti mesto predsednika Kenediju: „Zbir ogromnog vojnog establišmenta i velike vojne industrije novost je za Ameriku. NJegov uticaj – ekonomski, politički, čak i duhovni – oseća se u svakom gradu, svakoj instituciji, svakoj vladinoj službi. Moramo se čuvati nepoželjnog uticaja vojno-industrijskog kompleksa.

Nikada ne smemo dozvoliti njegovoj težini da ugrozi naše slobode i demokratske procese“. Gerison, svestan košmara u koji je svojom voljom stupio, očajava: „Veličina svega toga je… izvan mojih mogućnosti“. Ali, sada nema povratka i Iks poentira: „Hapsi, pravi pometnju. Nadaj se da češ pokrenuti lančanu reakciju ljudi koji stupaju iz senke. Tada sistem puca. U svojoj suštini, ljudi padaju na istinu. A, majstore, istina je na tvojoj strani“.

Da li je taj odnos ljudi i istine romantična pomisao, prikladnija dramskom nego stvarnom kontekstu? Mislim da Prauti, hladan, činjeničan, nikada ne bi izgovorio tako nešto, jer, istina je stvar percepcije. Recimo, dok Vrhovno biće drži govor na otvaranju renoviranog desetkilometarskog puta Blace – Belonjin, deo žitelja Blaca koji je pod njegovim hipnotičkim uticajem oseća da ono na neki metafizički način poznaje njihov kraj mnogo bolje od njih.

Kada Vrhovno biće govori o novim trotoatima zahvaljujući kojima će lokalna deca biti bezbednija, njihovi roditelji osećaju da ono brine o njima više nego što bi oni ikada bili u stanju, jer, ono je sveobuhvatno i sveosećajno. Govorimo, dakle, o izopačenom odnosu sa istinom, čije žrtve su izvan uticaja nekog usamljenog uzbunjivača ili novinarskog portala. Tužna stvarnost je da čitaoci takvih teških, istraživačkih sadržaja uživaju ili pate utvrđujući novim detaljima odavno im poznatu istinu.

Vredi li onda, izložiti se zverima u gladijatorskoj areni, pred publikom sačinjenom od čitalaca tabloida i ostalih režimskih slugu (tabloid Večernje novosti ubrzano je objavio tekst u kojem objašnjava da uzbunjivač A.O. svoje delanje bazira na ličnoj osveti), poput nekog hrišćanskog velikomučenika? Iks, L. Flečer Prauti, i A.O., Aleksandar Obradović, kao da nisu imali izbora, uronjeni u istinu koja ne dozvoljava da ostane nedostupna.

Po prvobitnoj zamisli, „DŽ.F.K.“ je trebalo da se završi još jednom scenom sa Iksom i Garisonom, malim epilogom koji prikazuje dvojicu ratnika nakon prve, izgubljene bitke. Ali, ušli su u borbu jer je neko morao. Kada osetite da ste vi taj koji je na prvoj liniji odbrane od, kako reče Ajzenhauer kada više nije morao toliko da pazi šta priča, „pogubnog duhovnog uticaja“, izbor je već načinjen.