Praznina iza „prigožinjanja“

Ili kada sam pao kao žrtva epidemije mononukleoze koja je harala pre petnaestak godina i shvatio da će bavljenje sportom od tada imati još konkretnije rekreativni karakter (hej, mučeni Soderling, jedini čovek koji je pobedio Nadala u naponu snage na šljaci, u to vreme razboleo se od iste iritirajuće dosade i odlučio da se penzioniše).

Ili one večeri kada je Boris Tadić poručio da se „vidimo u nekom drugom filmu“, a niti sam glasao niti sam mu priželjkivao poraz.

Osećala se praznina ko zna koliko puta, ali nikada na divan način kao na kopaoničkoj skijaškoj stazi „Bela reka 2“ pre desetak godina.

Bila je tog dana magla koja je vidljivost smanjila do par metara ispred skija.

„Bela reka 2“ je i inače bila slabo posećena zbog težine i prirode slepog creva – tada nije bilo gondole (avaj, sada je ima ali više nema istinskog snega, i klimatsko je pitanje da li će ga ikada ponovo biti) – a tog ranog popodneva je bila sasvim pusta.

Zaustavio sam se ispred najcrnje padine da se psihofizički pripremim za „rkanje“ i shvatio da ne vidim i ne čujem ništa.

Magla je stvorila apsolutnu belinu, svuda.

A onda sam ostao tu neko vreme, možda pet minuta, možda deset, nastavivši tek kad sam počeo da se smrzavam.

Osetio sam zadovoljstvo Ničega koje mi je bilo mrsko da napustim, što bi verovatno trebalo da bude više nego dovoljan razlog da se posle toga poseti psihoterapeut.

Ko se malo motao na i ispod Kopaonika – po mogućstvu i tokom leta – vrlo dobro zna neasfaltirane puteve kojima za sat ili dva peške, ili dvadesetak minuta vozilom, može da se stigne do granice sa Kosovom (reč „granica“ opcionalna, zvezdica pored Kosova takođe).

U mirnodopsko doba od 1999. do 2004. godine tuda se domaćinski krijumčarilo (u saradnji sa tamo stacioniranim evropskim vojnim trupama), da bi posle 2004. godine a pogotovo posle proglašenja kosovske nezavisnosti posao, kao i celu granicu, počele sasvim preuzimati profesionalne albanske i srpske kriminalne organizacije.

Na koncu je potpisan Briselski sporazum, 2014. godine osnovana Srpska lista, kao institucionalni odsek biznisa, te ubijen Oliver Ivanović kao poslednja ozbiljna smetnja sticanju sivog kapitala.

Za to vreme, proradila je i skijaška staza Krčmar, jedina čija vas žičara zapravo izvodi na Pančićev vrh (sve druge izlaze na Suvo rudište).

Kada se spuštate Krčmarom, skijate gotovo po samoj granici.

Na narečenom Suvom rudištu se, pak, nalazi zloglasni restoran podignut novcem stečenim putem geopolitičke snalažljivosti.

Sada ću napisati jeretički stav: ta građevina suštinski nije toliko nepoželjna, što zna svako ko je po brišućem ledenom vetru sišao sa žičare i morao da čeka skijaške partnere.

Dakle, malo zavetrine nije na odmet, dok se benigni problem nalazi u činjenici da, po zakonima države na čijoj teritoriji se nalazi, dotični izvor zavetrine ne bi smeo da postoji.

Banjska, toponim koji smo svi upoznali ovih dana, vazdušnom linijom je udaljen nekih dvadeset i pet kilometara od Pančićevog vrha.

Pa ipak, tamo se godinama nisu odvijale bezbrižne zimske radosti već pravoslavna hodočašća, sa decom i ostalom nejači, da bi u jesen 2023. godine bila epicentar srpske podvrste „prigožinjanja“.

Šta li je bila svrha?

Potpaljivanje teme nacionalne ugroženosti pred izbore?

Samoinicijativni pokušaj dokazivanja moći, da li pred udbaškim poslodavcima ili albanskim poslovnim partnerima?

Sumnjam u bilo kakvu samoinicijativnost kod ljudi proizvedenih u bezbednosno-kriminalnim strukturama, ali sa druge strane, šta ja pa znam?

Meni je nekoć klinički ludak oteo dramsko delo pa su svi mislili da sam ja taj koji nije pri sebi kada sam išao da se svađam sa njim (usput, nedugo potom je udario šamar nekoj devojci pa zatim i on posećivao manastire tragajući za duhovnim mirom).

No, svakako znam da sam prvi put u poslednjih dvadesetak godina, prateći događaje i posledice događaja u selu Banjska, imao nepogrešivi osećaj da se sve to odvija u drugoj državi.

Popis iz 1981. godine veli da je na Kosovu i Metohiji živelo 210.000 Srba; 1991. godine bilo ih je 194.000; OEBS je 2013. godine procenio da Srba na Kosovu ima 140.000; Vođica je u par nastupa 2019. godine naveo brojku od 95.000, a pošto njemu nije uputno verovati ostaje nam da tu brojku povećamo ili smanjimo kako bismo dobili stvarno stanje – verovatno bi trebalo smanjiti, mada se jedna ovogodišnja procena od 40.000 konstantno prisutnih građana srpske nacionalnosti na Kosovu ne čini realnom.

Ko to uopšte može znati kada se ništa ne zna, osim da pravac kojim se kreću – i to ne slučajno, već sa finansijskim interesom – srpski režim i njegove „prigožinske“ bande, vodi u prazninu.

I to ne metafizičku prazninu kakva je mene prikovala u mestu na „Beloj reci 2“, već banalnu prazninu od koje se beži, što pre i bilo kuda.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.