Redovno stanje zaraze

Vest je glasila, otprilike (klip je u međuvremenu postao hit na mrskim i uskoro možda suspendovanim društvenim mrežama, pa možete proveriti od reči do reči – ja nemam toliko jak probavni sistem): „Klinički centar Srbije primio je danas pet nemačkih respiratora. Milika Ašanin, direktor Kliničkog centra, izjavio je da ne zna kako je Aleksandar Vučić uspeo da ih nabavi“.

I pored vanrednog stanja, dakle, osnovni postulati srpskog društva kotrljaju se sasvim redovno. Postavljanje partijskih kadrova, ulizištvo, Vođino emuliranje u status čudotvorca…

Dešavalo mi se i ranije da u određenim intervalima prestajem da pratim aktivnosti osobe nedefinisanog životnog poziva na mestu premijera (mislim da bi smislenije od nje na tom mestu bilo kada bih se ja prijavio na neki čelendžer teniski turnir – posle nekoliko decenija rekreativnog igranja, barem donekle znam o čemu se tu radi), skupa mentalno labilnih kriminogenih tipova koji je okružuju, Kralja cirkusa nakaza koji predsedava tim štetočinskim društvom.

Da, dešavalo se da ih napustim ali bih im se ipak vraćao jer znaju da budu zabavni a život mi nije dovoljno ispunjen uzbudljivim događajima koje sam stvaram (pa možda zato i po novinama pozivam nekog savesnog uposlenika Francuskog kulturnog centra da spreči dolazak Koste Gavrasa na FEST i ideološko kompromitovanje pod stare dane – pokušaj nije uspeo, nažalost). Ali, sada mi je, izgleda, dosta svega i kada iz kuhinje čujem bulažnjenje o bratu Si Đinpingu, odem u dnevnu sobu i ugasim televizor.

Eho tih perfidnih besmislica, dizajniranih da bi milovali uši radikalskog miliona, baze sigurnih glasova, nastavlja da me proganja još kojih par desetina sekundi i samom sebi na kratko postavljam pitanja: gde se pojavio virus?; ko ga je pustio da pobegne?; ko ga je nakon toga u izvorištu ograničio i za sada pobedio samo zahvaljujući jednopartijskoj prirodi društva u kojoj građanin nije naučen da se buni i svojom slobodnom voljom pravi greške?; ko pri zdravoj pameti sada te iste vinovnike problema može da slavi kao spasioce i zemaljske anđele?.

* * *

Umesto eskapističkog uživanja u, recimo, Stanliju i Oliju, ljudi tokom pandemija posebno uživaju da gledaju filmove o pandemijama. Poslednjih nekoliko nedelja, masovno je ponovo posećen film „Zaraza“ („Contagion“, režija: Stiven Soderberg).

Pozabaviću se malo kasnije ovim donekle vizionarskim delom ali nešto me žulja u vezi te jeseni 2011. kada sam proveo malo više od dve nedelje u Otavi, najavljujući filmove prikazane na festivalu ranog srpskog filma.

Otava je dosadnjikav grad, ili ja nisam uspeo da pronađem lokacije dobrog zezanja, te sam uličnom tumaranju dao dodatni smisao odlazeći nekoliko puta u bioskop, po mogućstvu svaki put u drugom delu grada (mada, dva popodneva su potrošena u Nacionalnoj galeriji Kanade – zaista vam je potrebno par desetina sati a iz impresionističke sobe mi nije bilo lako da izađem).

Gledao sam „Ponoć u Parizu“, dokumentarni film o Airtonu Seni, Refnovog „Vozača“ i, na kraju, „Zarazu“. Između svega toga, stala je i tiha patnja poslednje utakmice kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u fudbalu 2012. kada je srpski golman primio gol sa pola terena a Vidić promašio penal.

Kada sada razmislim, taj slabašni šut sa bele tačke bio je i simboličan za stanje nacije u periodu od 2000. do 2012., nacije koja je dobila priliku da postigne gol na najlakši način ali nije uspela da šutne loptu ni srcem, ni pameću.

„Zaraza“ počinje montažnom sekvencom nekoliko prvobitnih nosilaca bolesti koju su zapatili u jednoj od kockarnica Hong Konga. Amerikanka, nulti pacijent, nakon povratka kući (i pre toga, kratke, za zajednicu fatalne posete ljubavniku u drugom gradu – radi se o tajnom događaju koji je lociran prekasno) umire par dana posle pojave prvih, naoko klasično gripoznih simptoma.

Tokom putovanja dodirnula je, poljubila, razmenila predmete sa previše ljudi a kako bolest ima kratak period inkubacije i visok procenat smrtnosti, svet ubrzo zahvata potpuni raspad zdravstvenog i prehrambenog sistema.

Razlike sa Korona virusom su upravo u brzini i nasilnosti bolesti. Naime, umetnost obično uveličava pojave, pa je tako zanimljivo primetiti da filmovi koji se bave predviđanjem budućnosti uglavnom prikazuju svemirske brodove, fizički opipljive androide i kiborge, nagle kataklizme i raspad koji ubrzo na planeti ostavlja šačice izgubljenih davljenika na kopnu.

U stvarnosti, možda od Korone, možda jednog dana od nečeg drugog, nestajaćemo tiho, polagano se mrcvareći. Državni sistemi bližiće se raspadu zbog manje od jednog procenta obolelih, koliko je potrebno da bolnice budu pretrpane i višak zaraženih bude ostavljen nekontrolisanom kućnom lečenju nakon čega veliki društveni kompjuter mora biti stavljen u „sleep“ stanje.

No, iako loše predviđa manifestaciju bolesti, „Zaraza“ pogađa u centar kada se bavi poreklom virusa. Doktorka koja će (prebrzo, filmski) pronaći i proveriti vakcinu, u jednom trenutku kaže, „negde na svetu, pogrešan slepi miš sreo se sa pogrešnom svinjom“.

U slučaju Korone, tom zlokobnom društvu valja dodati i krajnje simpatičnog tajlandskog mravojeda ali princip je isti. Takođe, pogubnost besvesnog nultog pacijenta je identična: zaraženi Italijan doputovao je iz Kine u svoj gradić udaljen pedesetak kilometara od Milana; na večeri je zarazio prijatelja; prijatelj je zarazio svoju ženu i saigrača sa rekreativnog fudbala: fudbaler-rekreativac je zarazio svog oca koji se nije razboleo ali je virus preneo gostima u svojoj kafanici; gosti su…

Bilo je i previše filmova o pandemijama, toliko da su izgubili upozoravajuću vrednost, ali „Zaraza“ svojim faktografskim, svesnim izbegavanjem drame prilazi najbliže didaktičnosti koja, u moru ponude, nije u dovoljnoj meri primećena i primenjena kada je za to došao trenutak.

Od svih drugih, može se izdvojiti japanski film katastrofe (i katastrofa za samog sebe, pošto najveći deo potrošenog novca nije vraćen gledanošću) „Virus“ Kinđija Fukasakua iz 1980. godine u kojem je bolest potekla iz američkih vojnih laboratorija za proizvodnju biološkog oružja ali se po svetu proširila pod imenom „Italijanski grip“.

Vrativši se na „Zarazu“, moram da priznam da mi je od četiri filma koja sam gledao u bioskopima Otave, taj ostavio verovatno najkratkotrajniji utisak. Suviše je bio blizu stvarnosti oko koje počinjemo da se brinemo tek kada postane toliko užasno stvarna da gotovo da prelazi u predele umetnosti.

Završio bih nečim lepim, dijalogom iz filma „Ponoć u Parizu“, u nadi da se planeta Zemlja samo privremeno pridružila Jupiteru i Neptunu po stepenu zabave noćnog života.

– Znaš, ponekad pomislim, kako bilo ko može da stvori roman, ili sliku, ili simfoniju, ili skulpturu koji mogu da se takmiče sa prelepim gradom? Nemoguće je, jer, kada pogledaš, svaka ulica, svaki bulevar su sopstveni vid umetnosti. I kada pomisliš da u hladnom, nasilnom, besmislenom univerzumu postoji Pariz, postoje ova svetla… Na Jupiteru ili Neptunu se ništa ne dešava ali iz daljine svemira možeš da vidiš ova svetla, kafee, ljude koji piju, pevaju. Mislim, Pariz bi mogao da bude najživlja tačka univerzuma.

– Vous êtes un poète.

– Ma, daj… Baš si fina, ali ne bih svoje trućanje nazvao poetskim. Mada, jeste mi dobro išlo.