Sunovrat iz osrednjosti 1

Film „El reino“ imao je špansku premijeru pre više od dve godine, i nakon ne toliko spektakularnog bioskopskog života osvojio veliki broj „Goja“ nagrada (režija, glavna uloga, epizodna uloga, scenario).

Zahvaljujući produkciono problematičnoj godini za nama (a sledeća će tek biti problematična), u Srbiji je prikazan na nedavnoj Slobodnoj zoni, gde je bio uljez po još parametara.

Radi se, prvenstveno, o tipu filmu čiji tvorci se nadaju velikoj gledanosti, ili pre, primećenosti, neprirodnom za program festivala kao što je Slobodna zona.

Uz to, „El reino“ je gotovo akcioni film, lišen dubokog prodora u podsvest glavnog junaka koji je iz scene u scenu vođen životinjskim nagonom spasavanja svoje kože.

Zvanični festivalski prevod je bio „Pad kralja“ (bukvalni bi bio „Kraljevstvo“), međutim, Manuel (Antonio de la Tore), junak filma, zapravo je zamenik regionalnog sekretara političke stranke koja vlada Španijom sredinom prve decenije ovog veka.

Partija će do kraja ostati neimenovana dok je gledaocu na početku filma dozvoljeno da odredi vreme radnje, za šta će poslužiti novi proizvod, telefon sa dodirnim ekranom koji jedan političar ponosno predstavlja svom kolegi.

Zatim, ukoliko vas zanima, možete sami da istražujete i podsetite se da je u tom periodu Španijom vladala leva koalicija.

No, autori filma skrivanjem imena partije kao i neprisustvom bilo kakve ideološke rasprave kao da nam prikazuju genezu „svi su isti“ bolesti od koje elipsoid trenutno pokušava da se izleči.

Uz bilo kakav vrednosni stav, u dramaturškom mraku ostavljeni su i politički protivnici (istorijski, to bi bila desnica) i preostaje nam da se saživimo sa Manuelom, partijskim vojnikom u kojeg saradnici imaju poverenje, usput znajući da imaju posla sa neugodnim, iskusnim igračem.

Politička karijera za njega je životni poziv i u jednoj kratkoj replici saznaćemo da su i njegovi otac i deda takođe bili aktivni članovi partije.

No, stara garda polako nestaje te na Manuela dolazi red da konačno zauzme ozbiljnu funkciju i stupi pod puno osvetljenje reflektora.

Usred tog prirodnog procesa, dolazi do kvara u sistemu.

Naime, skriveni od očiju javnosti, Manuel i njegov ešalon srednje važnih partijskih funkcionera vršili su proneveru sredstava Evropske unije namenjenih urbanističkom razvoju zapuštenih predela.

Živelo se na visokoj nozi, poklanjali su se satovi, vozalo se jahtama, putovalo u Jordan na druženje sa investitorima koji su pre toga bili povlašćeni učesnici javnih tendera…

Ali, da li zato što se – iako nam autori, naravno, to dijaloški ne otkrivaju – radi o levičarskoj partiji, neki pripadnici, može se reći, kriminalne organizacije polako etički pucaju i do medija počinju da cure podaci.

Manuel, snimljen tokom inkriminišućeg razgovora, ili prisutan na istom takvom sastanku, biva od strane partijskog vrha odabran da bude žrtveno jagnje.

„El reino“ je neka vrsta dramaturški obrnutog noir filma, koji umesto da se od ubistva u slepoj ulici širi ka međunarodnoj zaveri zapravo predstavlja levak koji sav haos i kolektivni nemoral sliva u sudbinu glavnog junaka.

Tragajući za dokazima koji bi ga spasili uloge žrtve i pretvorili u svedoka saradnika, Manuel neće naučiti ništa što već nije znao, osim što će prihvatiti da se više ne nalazi u poziciji ignorisanja šireg društvenog problema i plivanja u svom malom bazenu beščašća.

Nije lako navijati za Manuela, koji osim neispravnog moralnog kompasa, takođe poseduje i nezdravu dozu arogancije, što će ga na početku afere usmeriti ka drskom odbijanju tihog odlaska u mrak profesorske pozicije na nekakvom od vlade Španije sufinansiranom američkom fakultetu.

Ne, on zaslužuje samo uspon, a ukoliko je pad neminovan, sa sobom će povući sve koji ga okružuju.

I, nije karakterno usamljen u „El reinu“, filmu u kojem svi likovi bivaju naizmenično upravljani egom i idom, dok je superego zaključan u dubokoj tamnici.

Reditelj Sorogojen i scenaristkinja Penja spojeni su u kuku već desetak godina i u prvom filmu „Štokholm“ mogla se uočiti njihova sklonost ka manipulaciji publikom.

„Štokholm“ počinje nepretenciozno, momkom koji muva devojku.

Traju ti uglavnom banalni razgovori desetinama minuta, praćeni formom studentskog filma i istom takvom glumom.

Zatim, na polovini radnje, preko jedne od boljih sekvenci prethodne filmske decenije zasvira Rosinijeva uvertira „Svrake kradljivice“ i gledalac se pretvara u Iliju Čvorovića kada uplašeno kaže, „…pa ti nisi Jakovljević, ti si neki veći izdajnik“.

Sorogojen i Penja gotovo da perverzno, mazohistički, u prvoj polovini debitantskog filma skrivaju svoje rediteljsko-scenarističko znanje.

Sličan postupak vrše u „El reinu“, više od jednog sata nas izlažući linearnom narativu nastanjenom zastrašenim, banalnim likovima.

Savršeno odabrani glumci su ti koji drže gledaočevu pažnju dok radnja neminovno teče ka sve većoj opasnosti.

Valja pomenuti Barbaru Leni, tajno oružje španske kinematografije, i njenu voditeljku jutarnjeg političkog programa Amaju, tiho frustriranu, sa mužem ili partnerom (ne znamo tačno) političarem koji je nastradao u nekoj prethodnoj aferi.

U drugom filmu Amaja bi bila heroina, ali ovde je tek kilavo svetlo na kraju tunela ka kojem Manuel puže i posrće.

I kada do njega stigne, jasno nam je da to teško može dovesti do društveno-političke revolucije, i da se jedino smemo nadati da ćemo biti svedoci varljivog uspeha dva u opitnom lavirintu zarobljena pacova koji su otvorili vratanca što kriju komadić sira.

Svejedno, „neka padne kiša“, kako reče Šekspir, Kristofer Marlou, Edvard de Vere, ili ko god da je napisao „Magbeta“.

Važno je da je napisan.