Uvodna borba je bila za čivute, sad bijemo glavnu borbu za čamuge 1Foto: Privatna arhiva

Razmišljao sam o glavnom junaku filma „Beli lovac crno srce“, tom Istvudovom Džonu Vilsonu/Hjustonu koji odbija da snimi prvu klapu „Afričke kraljice“ pre nego što će ustreliti slona, i to ne bilo kakvog, nego kapitalca sa kljovama do zemlje. Možda to nije bio najočekivaniji tok misli dok smo se partnerka i ja u subotu približavali skupštini, ali eto.

Ima u prvom činu tog filma niz scena koji počinje u kolonijalnom hotelu u Ugandi, razgovorom Vilsona/Hjustona i scenariste „Afričke kraljice“ Pola Virtela (u „film à clefu“, Pita Virela) sa jednom britanskom damom, spolja hladnom a – nada se, neka od sada bude, Hjuston – u krevetu divljom.

Kaže dama, „Jedino su mi u Londonu, za vreme bombardovanja, smetali Jevreji. Ne oni naši, iz visoke klase, nego pravi Čifuti koji su se namnožili iz inostranstva, njihovo muljanje na crnoj berzi, bežanje od vojske“.

Virtel kaže, „Moram da vas upozorim, moji baba i deda su bili Čifuti, moji roditelji su bili Čifuti, ja sam Čifut“. Dama misli da je Virtel zavitlava i nastavlja šovinističku tiradu, da bi Hjuston prešao u kontranapad posredno je nazvavši „najružnijom kučkom koju je ikada video“.

Nakon što se dama ukloni, Virtel kaže, „Izvini, znam da si hteo da krešeš“, na šta Hjuston odgovara, „Nema veze, momak. Nisi ti kriv što si Čifut“.

Veče se nastavlja, Hjuston koji je ostao bez „kres varijante“ i Virtel koji zna da bi trebalo da rano ustane kako bi pisao scenario su već dobro zaliveni, i u takvom stanju gledaju kako se direktor hotela, pred terasom punom privilegovanih belaca, iživljava nad lokalnim konobarom. Hjuston mu prilazi i kaže, „Mislim da si ti jedan kukavičji, pokvareni, sadistički kučkin sin“, implicirajući da bi trebalo da izađu u dvorište i direktnije se pozabave problemom.

Sad, direktor ima dva metra i ne bi se baš tukao sa uvaženim rediteljem. „Pijani ste“, kaže. „Jesam“, odgovara Hjuston, „što ne menja činjenicu da si ti odvratna kukavica“.

Virtel pokušava da ga prizove razumu, i dobija objašnjenje, „Uvodna borba je bila za Čifute, sada bijemo glavnu borbu večeri za crnčuge“.

Očekivano, već matori, pijani i ne preterano zdravim načinom života oštećeni Hjuston posle dobrog početka tuče biva sastavljen sa zemljom. U hotelskoj sobi, izubijan, kaže Virtelu: „Momak, uvek ti govorim… Moraš da se biješ kada ti deluje da je to ispravno. U protivnom, imaćeš osećaj kao da ti je utroba puna gnoja. Čak i kad ubiju boga u tebi, ako si se tukao, osećaćeš se dobro“.

I tako sam razmišljao o Džonu Hjustonu i Klintu Istvudu dok sam se približavao skupu gej ponosa. Prvi „prsten“ na koji smo naišli bio je na raskrsnici Kosovske i Vlajkovićeve, gde nas je policajka iz kordona pitala, „Da li ste učesnici?“.

„Podržavam u principu, a i planiram da napišem kolumnistički tekst, pa…“. Nije vredelo, te smo probali na drugom mestu, ponovo neuspešno.

Treći put smo slagali da smo učesnici, bili propušteni (sredovečna žena viče „pederi“ iz pravca OŠ „Drinka Pavlović“) i koji sekund kasnije dobili papirne narukvice u duginim bojama, čime sam se već počeo osećati kao ludi oficir iz serije „Više od igre“ koji po gradu nosi oznaku da je Ciganin, solidarišući se sa progonjenima.

Ispred skupštine su i dalje bili pojajući idioti koje je, pretpostavljam, Služba tu postavila pre par godina da ne bi mogao da dođe neko zaista opasan po vlast.

Logično, ni ovom prilikom nisu smeli da budu uklonjeni, i, što se mene tiče, to je najjasniji pokazatelj privida koji je u subotu pokušan. Jedna baba je, duboko unutar bezbednosnog „prstena“, stajala na raskrsnici Takovske i Bulevara i drvenim krstom čistila od greha učesnike Prajda, ili na njih prizivala kaznu, svejedno.

Sledeći kordon je bio kod pošte, i kada se to prođe ulazilo se u rezervat od stotinak metara na čijem kraju je bio sledeći kordon. Stali smo sa strane i gledali oko hiljadu istinskih, pokislih učesnika, popričavši sa policajcem u civilu koji je izrazio stav da niko od dripaca naoružanih motkama, namerenih da biju te fine ljude, ne dolazi bez finansijske nadoknade.

Posle oko pola sata sveukupne užasne iluzije, predstave normalnosti u društvu koje je 1987. godine pogrešno skrenulo kod Albukerkija i od tada uporno – uz par kočenja i proučavanja mape – vozi napred, nadajući se da stranputica ne vodi u provaliju, bilo je vreme da se napusti skup i ode po dete koje je od babe i dede valjalo sprovesti do rođendana drugarice.

Dakle, propustili smo „šetnju“, srećom, budući da ne bih bio oduševljen osećajem da me naoružani stražari vode od zbornog mesta do koncentracionog logora, koliko god da sam tu tek kao afirmativni analitičar.

Mogao bih da tvrdim da organizatori „prajda“ nisu smeli da pristanu na taj teatar, da je trebalo da odustanu kod zabrane inicijalne trase šetnje, da na taj način pošalju u svet krik pobune i nepristajanja… Ali, zaista, ja ne znam kako je njima. Kako im je svakog dana?

Kako im je bilo tokom odrastanja, kada su znali da se jedino može opstati mimikrijom ili, kao u zatvoru, dobijanjem naklonosti nekog od moćnika?

Mogao bih da razmatram kako su američki homoseksualci 1969. godine svoj položaj popravili pružanjem fizičkog otpora nasilnicima iz državnih institucija i „tihe većine“. Da li je trebalo probiti kordon i stići do tašmajdanskog stadiona uličnim putem? Da li je…

Kao da smo se kolektivno pretvorili u Istvudovog Džona Hjustona, onog koji ne počinje snimanje filma dok ne ubije slona, dok ne „počini jedini greh za koji možeš da kupiš dozvolu“. „Da li me razumeš?“, pita Virtela, odgovorivši sam, „Kako bi mogao? Ni ja sebe ne razumem“.

Bojim se da smo nakon svih bojkota izbora, stabilokratije, Službe koja vuče konce, ili građanstva koje je ubeđeno da Služba vuče konce, teatra pitomosti i stvarnosti surovosti, korporacija koje dovoljan broj ljudi drže u zadovoljstvu, čime se ukida bes neophodan za duboku sistemsku promenu… prestali da razumemo bilo šta. A ton neumoljivo ide, kamera ide, dok čekamo da neko, poput Hjustona na kraju filma „Beli lovac crno srce“, poraženim i drhtavim glasom izgovori, „akcija“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.