Bagatelisanje naših života 1

Gotovo bez reči, neprimentno, Srbija je u svega nekoliko dana zabeležila probijanje svih rekorda kada je u pitanju broj zaraženih korona virusom.

Izostanak panike je svakakao pohvalan, a s druge strane kada znamo da je cela Evropa usred drugog talasa sa brojkama koje nadmašuju proletnje, za očekivati je bilo da se talas prelije i kod nas.

Ipak, naš treći talas još uvek nije izazvao ozbiljniju reakciju Kriznog štaba, državnog vrha ili službi, osim uobičajenih upozorenja o važnosti nošenja maske i distance.

Tako su u Nemačkoj uvedene stroge mere koje previđaju zatvaranje svih salona lepote, kafića, restorana, hotela za turiste, teretana, bavljenje grupnim sportovima ili događaja sa publikom. Slovačka je za vikend uz pomoć 40.000 ljudi testirala gotovo celokupu populaciju, Slovenija kao i mnoge druge države uvode mere ograničenja kretanja.

Za to vreme umesto novih mera dobili smo, otvaranje, kako kažu, najvećeg tržnog centra na Balkanu, koji je iako nedovršen u rad pustio Predsednik Srbije podsećajući da ekonomija mora funkcioniše, što jeste tačno i neophodno, ali ne pominjući ono najvažnije, zdravlje i ljudske živote.

Do promene stava nije došlo ni pored činjenice što se bolnički kapaciteti ubrzano pune što može da vodi ka kolapsu zdravstvenog sistema koji smo već imali prilike da vidimo letos.

Lepa vest je da je broj ozbiljnijih slučajeva procentualno manji nego što je to bio slučaj u prethodna dva talasa. Ipak, brojke su četiri, pet puta porasle za svega nekoliko dana što i sa dobrim prosekom teško obolelih ne ostavlja puno vremena.

I logikom laika, sa malo znanja matematike jasno je šta se može lako dogoditi, ali izgleda je jasno da vlast iliti Krizni štab suštinski ne rade ništa konkretno već blago upozoravaju, pozivaju i apleuju.

Za početak da nadležne službe morale bi da prate kako se i da li se poštuju do sada propisane mere, a zatim raditi na uvođenju novih mera koje bi smanjile rizike. Osim restorana i kafića koji rade do 23h i u kojima niko, ali baš niko ne nosi masku, dolazi opasnost zvana vreme slava.

Od svetog Luke 31. oktobra pa do svetog Jovana 21. januara u Srbiji je period slava sa pikom od početka novembra do sredine decembra, kada na svakih par dana se slavi neka od slava.

Slave su kao što znamo mesto okupljanja ljudi i druženja. Kao što znamo konzumira se alkohol i kao što je svima jasno, a i doživeli smo, u u takvim situacijama opreznost ustupa mesto veselju i neodgovornijem ponašanju kada je u pitanju zaštitita od virusa. Maske padaju, grla pevaju, a brat naravno da ljubi i pada na grudi junačke, dajući savršenu postavku za inkubator korone.

Međutim, do sada nema najave kako se namerava izboriti sa ovom opasnošću. Iako poklonik slobode i jedan od verovatno velike većine koji ne ljube policijski čas moram priznati da je smanjenje dozovoljenog kreatnja neophodno jer očekivati da će se građani pridržavati mera je iluzorna i za uređenija društva. Dovoljno je da samo npr 1/3 bude neodgovorna i svi bi snosili posledice.

Laički predlog glasi ograničite kretanje makar u piku slava. Ako posle npr 21h niko ne sme da bude na ulici, to znači da bi građani iako odu na slavu to mogli da učine u daleko kraćem vremenskkom roku. Matematika je jednostavana. Ako se radi do 5-6, na slave bi se išlo ili direktno sa posla ili na npr sat, sat i po. Nedovoljno za raspojasavanje, a nemoguće za odlazak na drugu, treću, četvrtu slavu, što je već tradicija oko Nikoljdana.

Međutim, čini se da je razlog nedelanju strah od nove pobune građana poput one letnje, a posledično i pada rejtinga, što je, pokazalo se, mnogo važnije političarima na vlasti od zdravlja i života građana.

Tako smo se opet našli u situaciji da se umesto medicinski, reaguje partijsko politički. A rezultat je po sve nas katastrofalan. Izgubljeno poverenje, iznuđene mere koje vode samo većem stradanju.

Podsetimo, prvo smo zatvarani preko mere jer se to nekome svidelo, zatim su zbog navodno boljeg rezultata na izborima oborene sve mere i razuzdano se ušlo u leto, zbog čega je Srbija prva imala drugi talas korone u Evropi. Sada, iz straha od nezadovoljstva građana još uvek izostaje bilo kakva adekvatna reakcija. Svaki dan kašnjenja znači još više oboleleih, teže ispravljanje krive i veći pritisak na već iscrpljene zdravstvene radnike, dok se građani Srbije  po treći put ove godine susreću sa bagatelisanjem njihovih života.

A Mitrovdan je iza ćoška.

 

Javni prevoz

Još jedna pozitivna mera mogao je da bude pojačani javni prevoz u Beogradu gde ima ubedljivo najviše zaraženih. Manje gužve u prevozu znače i veću distancu odnosno manju šansu za zarazu. Znači i više zdravih ljudi, više radnih sati. Znamo da su kapaciteti GSP limitirani ali ni korona nije od juče, tako da su mogli da misle unapred i da, kako kažu iz nikad punijeg budžetu Beograda odvoje sredstava za nova vozila. Mogli su čelnici grada da umesto dvogodišnje! popravke na potezu Vukov Spomenik Dorćol, da prionu na posao i završe Dušanovu ulicu i konačno puste tramvaje, a autobuse koji sada saobraćaju preusmere na druge linije.

Mogli su, ali nisu.

 

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Bagatelisanje naših života”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.