Nije fudbal "umro" juče 1Foto: Luca Marziale/Danas

Umro je još godinama ranije kada je postalo jasno da je zarada daleko važnija od bilo kog sportskog motiva. Onda kada je ustrojen takav sistem koji je produbljivao jaz između bogatih i siromašnih. Fudbal je polako umirao, idući ka zatvorenm takmičenju sa garantovanim mestima za najbogatije.

Tako da se poslednje dešavanje u kome se 12 klubova odvojilo, može nazvati samo logičnom posledicom, dok je „na terenu“, ne borba za igru već za prevlast kome će taj novac ići. S jedne stane američka investiciona banka „J. P. Morgan sa 3,5 miljarde dolara protiv UEFAi FIFA.

Umirao je fudbal kada se od Kupa šampiona formirala Liga šampiona, pa smo ubrzo umesto takmičenja šampiona dobili igralište gde su najbolje lige imale po 3-4 učesnika. Mnogi su se borili za trofej šampiona a da pri tom nisu nikada uzeli titulu “kod kuće”

Već tada su šampionima iz slabijih zemalja gotovo trajno oduzete šanse da igraju u eliti. Sve je vodilo ka tome da svake sezone igraju bogati sa bogatima, isti sa istima i tako se ubijala još jedna draž takmičenja, ali i sporta kao takvog.

Umesto mečeva koji se čekaju godnama pa i decenijama, umesto novih izazova, novih protivnika, trenutaka za pamćenje, svelo se na šutiranje lopte u skoro pa zatvorenom krugu, gde iz godine u godinu gledamo 80 odsto istih timova.

Još jedan udarac fudbalu zadat je ove godine kada je formirana Liga konferencija. Ne zbog novog takmičenja već zbog koncepta jer je ovo takmičenje rezervisano za siromašne i slabije. Poput svojevrsnog geta za ekipe pretežno sa istoka Evrope. Srbija je je deo tog kluba i bez obzira na npr. učinjeno u sezoni, ima jednog predstavnika u kvalifikacijama za Ligu šampiona, niti jednog za ligu Evrope i tri za Ligu konferencija, čime su naši klubovi poput mnogih drugih sada bukvalno ostali bez šanse da makar i pokušaju da pobede veće i da zahvaljujući sportskom umeću pokušaju da preskoče i nadigraju bogate.

Viđeno u fudbalu traje već u košarci gde se rezultati vide. “Ubijena” su u dobroj meri domaća takmičenja, a zbog stalnog imperativa za instant uspehom sve je manje mesta i vremena za razvoj domaćih igrača, što posebno teško pada svima koji su rođeni odrasli u “zemlji košarke”. Olimpijske igre se već par decenija zovu „Koka kola takmičenjem“. Sada je fudbal došao na red, a brojke su ogromne.

Iako niko se spori komercijalnu stranu u sportu i potrebu da se bude održiv, da se klubovi razvijaju i jačaju, sport se kao što se može videti našao u kandžama krupnog kapitala i može se reći bolesne pohlepe koja jede i uništava premisu sporta, a to je takmičenje, pobeda, radost, ravnopravnost, zajedništvo.

Nesrećom po sport, ali i one koje vole da ga gledaju i prate, on se našao na putu aktuelnog neoliberlanog ekonomskog sistema koji ne zna za humanost, već samo za što više profita, a čovek je tu negde samo instrument, kao i trofeji.

Na kraju, podsetimo se, sport je hiljadama godina bio nešto što spaja ljude, zbog čega su prekidani ratovi, rušene predrasude, uspostavljane veze. Zapitajmo se da li je to zauvek nestalo?