Odgovornost, a ne izvinjenja 1

Tretman je, dakako, u ovom slučaju eufemizam za laž, verbalno i fizičko nasilje, ponižavanje, uvrede, dovođenje u zabludu, ugožavanje života i zdravlja svih građana Srbije. Sedam miliona duša.

Svi oni su od kraja februara naovamo bili sluđivani kontradiktornim informacijama onih koji upravljaju državom, kao i onih koji su po profesionalnim akreditacijama bili zaduženi za virus.

Podsetimo se, zaokreti u načinu borbe sa korona virusom od 180 stepeni u zavisnosti od toga kada se održavaju izbori, prikrivanje podataka o broju umrlih, nemogućnost da se urade testovi i čekanje na rezultate istih koje obesmišljava i same testove, svaljivanje sopstvene krivice na građane, uz obavezno ponižavanje, zatim i prekomerno policijsko nasilje na ulicama su ono šta građani trpe poslednjih meseci dok prolaze kroz korona krizu. Kao da ona nije bila dovoljna.

Predstavnici vlasti i kompletnog Kriznog štaba poneli su se u najmanju ruku neodgovorno i licemerno, kao i poražavajuće bahato, stavljajući na kocku tuđe živote. Ruku pod ruku sa njima ponela se i policija koja je brutalnim i neprimerenim rekacijama više puta pokazala da joj nije cilj da se obračuna sa huliganima koji su započinjali incidente, već da nasumice prebija, hapsi i muči građane. Iste one koji je plaćaju. Načinom obračuna podsetili su na matricu iz 90ih godina prošlog veka, kada su pretežno u Beogradu svake godine batinali i mučili građane, najčešće mlade, a još češće nevine. Kratkoročno su uspevali, ali je zato front protiv njih bio sve veći i veći i protezao se i na tri generacije.

Kako uz vlast/moć makar po definciji ide odgovornost, šta ima logičinije od toga da se odgovora. Po zakonima ove zemlje, daleko od spinovanih priča o uplivu opozicije, stranih službi i čega sve ne. Samo Zakon, i to onaj srpski.

Ništa slično onome što je zamislila premijerka Ana Brnabić kada je posle dva dana nereda, pred kamerama rekla kao je pogrešila jer je slavila pobedu na izborima bez maske i distance, a uz trubače i kolce. To izvinjenje može da pokuša da “proda” nekom kod kuće, jer je uz predsednika Aleksandra Vučića jedna od glavnih saučesnica u krerianju politke koja je u danu kada ovo pišem odnela zvanično 18 života, što je nov negativan rekord.

Mogućnosti su brojne: od ostavki na funkcije kako u kriznom štabu tako i van njega, disciplinske komisije, pa do suda. Sve po zasluzi.

Napomenute neverovatne i poražavajuće stvari čine glavni deo kolosalnih propusta, gotovo zločinačkih namera. I tu nema “neću više majke mi”, već je jedina mera odgovornost. Pa redom. Od predsednika do epidemiloga i policajaca. Jer su građani izgubili poverenje u ljude koji vode državu ali i institucije. Vide i osećaju nepravdu ma kako se spin doktori trudili da ulepšaju tmurnu realnost.

Samo tako će građani moći da dobiju bar neku malu satisfakciju gde bi se na ovaj pošten način koliko-toliko povratila vera da je Srbija zaista država, a ne igralište za bahate, beskrupulozne i pohlepne.

U suprotnom, odlazimo na stanputicu punu besa, nezadovoljstva i nepravde, a kada taj čir jednom pukne niko neće proći nedodirnut. I mnogima neće biti lepo.