Oni su podsetimo, nedavno ižvrljali auto lakom ćirilične natpise na spomeniku poslednjem ruskom caru Nikolaju II, zbog kako se posle saznalo, sve manje zastupljenosti latinice.

Time su osim vrhunske nepristojnost, ovi nepoznati latiničari predstavljajući se kao „urbana gerila“ ispali glupi u društvu i pokazali da im „kompletno idiotsko“ ponašanje nije strano.

Tzv. urbani su zbog najave zakona o upotrebi ćirilice i kako navode „perfidnog gušenja latinice“ kao upozorenje išarali preko 50 ćiriličnih tabli i svrstali se tako među slične sa druge strane.

Kako stvari stoje, poput ćiriličara, i latiničari se za promociju jednog pisma, bore destruktivnim akcijama prema drugom pismu. Kao što neretko ljubav prema Srbiji mnogi iskazuju kroz mržnju i negiranje Hrvata, Albanaca, bosanskih muslimana….

Nažalost neretko smo svedoci ovakvih i sličnih slučajeva, a cela dilema ćirilica ili latinica deluje deplasirano, promašeno i u krajnjem slučaju nekulturno.

Jer, zašto bi birali između jednog pisma kada već možemo i znamo da koristimo dva? Zar to nije startna prednost u odnosu na mnoge? Poput zapadnjaka koji neretko mogu samo da zavide što znamo dva pisma. Poput za njih nezamislive činjenice da su nam Ш, Ђ, Ц, П, isto što i Š, Đ, C, P…

Što možemo da pročitamo napisano na spomeniku, uličnoj ili već nekoj tabli bilo da smo u Vladivostoku, Kijevu, Sankt Peterburgu, Sofiji, Madridu, Njujorku, Rio de Žanieru, San Francisku, Pretoriji…i da se osetimo sigurnije, više manje kao kod kuće, jer znamo da pročitamo, a neretko i da razumemo.

Oba pisma su naše nasleđe. U oba pisma postoje slova koja su unikatna, i gotovo za oba pisma važi pravilo jedan glas – jedno slovo, što bi se u svetu pisama moglo nazvati zlatnim standardom.

I umesto da se ponosimo znanjem i iskoristimo prednost, mi se međusobno „satiremo“ i umesto pismenosti dolazimo na teren politike i nekulture.

Bilo bi to kao kada bi u Beogradu birali između Save ili Dunava, Avale ili Kosmaja umesto da uživamo u onome što imamo… Besmisleno.

p.s. Doduše nismo jedini u ovoj ludosti. Nešto slično ovdašnjim budalaštinama možemo videti kod komšija iz Hrvatske koji u ćirilici vide nekakvu pretnju ličnoj i državnoj bezbednosti. Šta više, pomenuti se silno hvale svojim neznanjem ćirilice (da li lažu?) iako žive okruženi „ćiriličnim zemljama“ poput Srbije, Crne Gore, BiH, Makedonije. Ne znam samo da li se tako hvale nepoznavanjem npr. engleskom, nemačkog ili već nekog drugo jezika ili pisma?

Ali nije prvi put da Srbi i Hrvati izgledaju kao odraz u ogledalu, bilo u pitanju lepe stvari ili razmetanje glupostima.