Evropski Kongo 1Foto: Pixabay/Mhouge

Prostotu je lako zaseniti.

Teško je biti lider. U regionu i u Evropi.

Političari imaju potrebu da se hvale rezultatima u ekonomiji, ali istina nije uvek tako ružičasta.

Ostavimo ovog puta po strani rast BDP-a i zavirimo u performanse privrede.

Nedavno je objavljen podatak Ministarstva finansija da su tri najveća srpska izvoznika kompanije Srbija Zijin Bor Copper (626,9 miliona evra), HBIS Grupa (619,6 miliona) i Naftna industrija Srbije (395,5 miliona). Neki bi rekli – sve strane firme. Neću to da uzimam kao negativan argument. Uostalom, to su sve srpske firme, samo su njihovi vlasnici iz inostranstva. Hoću na nešto drugo da ukažem.

Prva tri srpska izvoznika su – sirovinaši. Bakar, čelik, nafta.

Izvoz ove tri kompanije je impresivan. Ali, Srbiji i nama poslovnim ljudima ne služi na čast što su tri najveća izvoznika – sirovinaši. To našu zemlju svrstava među nerazvijene afričke, azijske i latinoameričke države u kojima dominira izvoz sirovina. Među te zemlje, iako se ne može reći da je nerazvijena, spada i Rusija. Trećinu BDP-a Rusije prave nafta i gas, a još toliko metali. Pre 15-tak godina tadašnji ruski predsednik Medvedev kao najvažniji zadatak postavio je razvoj prerađivačke i visokotehnološke industrije kako bi se zemlja izvukla iz „sirovinskog ropstva“. Nije, međutim, rešenje u partijskim proglasima, zato u ruskom izvozu i dalje dominiraju sirovine koje predominanto utiču na punjenje budžeta.

Na primeru Rusije vidi se koliko je teško privredu jedne zemlje promeniti i učiniti sposobnom za više faze prerade. Izvoz prerađivačke industrije i roba viših faza prerade mnogo je, mnogo isplativiji a omogućava i stabilnost ekonomije države i donosi više novca u budžet.

Sirovine su berzanska roba, podložna neviđenim fluktuacijama cena. Dešavalo se da neke afričke i latinoameričke države, čiji izvoz isključivo počiva na sirovinama, bankrotiraju samo zato što je na berzama drastično pala cena ruda ili poljoprivrednih proizvoda koje su njihovi glavni izvozni proizvodi. Uostalom, nije bilo tako davno i svi se sećamo kad je berzanska oscilacija cena bakra jedne godine dizala u nebo zaradu Borskog rudnika, a onda već sledeće godine, kad je cena drastično pala, nastajali su neviđeni gubici.

I dalje premalo proizvodimo srednje i visoko tehnološke proizvode bazirane na domaćim sirovinama.

Političari koji vode Srbiju od demokratskih promena nisu se pretrgli, kao uostalom i ruski, u nastojanju da reformskim zahvatima promene model srpske privrede. Čini mi se da nedostaje izvesni državni impuls koji bi poslao signal prema domaćim i stranim investitorima i tržištu. Ne više od toga i nikakvo državno uplitanje u investicione projekte.

Odgovornost je i nas poslovnih ljudi. Stidljivo investiramo u više faze prerade i zadovoljavamo se sirovinskom bazom kao izvoznim adutom. Činjenica je da ima pomaka, primer je IT sektor i još neke industrije, ali sve je to nedovoljno i zato je Srbija prepoznatljiva kao „evropski Kongo“, odnosno izvozna sirovinska baza. Pozdravio bih, recimo, tehnološko-proizvodnu nadogradnju na rudnik litijuma u obliku fabrike baterija, naravno pod uslovom da budu ispoštovani svi ekološki standardi, zahtevi i principi.

Nedostaju nam proizvodi više faze prerade i u metalskoj ali i u agroindustriji. Često se setim jadikovke mog kolege koji je na sajmu hrane u Kelnu zavidno gledao prerađevine od mesa jednog nemačkog proizvođača u koje je ugrađena velika dodana vrednost i pitao se kako on to da dostigne u svojoj fabrici. Znam da ulaže ogroman trud, ali odgovor nije samo u „dvorištu“ poslovnih ljudi.