Halo, revizore 1Foto: Pixabay/Mhouge

Transparentnost Srbija pledirala je za javnošću državnih nabavki vezanih za kupovinu medicinske opreme neophodne za borbu protiv korona virusa.

U međuvremenu, mediji su objavljivali da je vlast iskoristila epidemiju i vanredno stanje da suspenduje Zakon o javnim nabavkama i sve nabavke (kupovinu) svih drugih roba i usluga takođe obavi netransparentno, mimo zakona i (što bi se reklo) u četiri oka.

I da su u sve te sumnjive finansijsko-logističke transakcije umešani visoki državni funkcioneri, članovi njihovih porodica i saborci iz vladajuće partije.

Teško je otkriti koliko su desetina, pa verovatno i stotina, miliona evra potrošili ministri, direktori javnih preduzeća, agencija, zavoda, ustanova ali i predsednici opština i direktori komunalnih preduzeća za razne nabavke – od toalet papira do kompjutera, od urbanističkih projekata do softverskih rešenja.

Da li su sve kupovine zaista morale urgentno da se obave u vreme vanrednog stanja i postoji li valjana dokumentacija koja to potvrđuje ili je sve to urađeno „ispod žita“ da bi se neko iz vlasti okoristio? S kojih se računa plaćalo? Ko je odobravao isplate? Da li je plaćano na račun prodavca ili su pare davane „na ruke“? Postoje li izdati računi za plaćenu robu/usluge ili je plaćano „solarno“? Da li je roba/usluge iz inostranstva plaćena s of-šor računa ili se nezakonito iznosila preko granice u koferčićima? Postoje li dokazi da je naručena roba/usluga isporučena naručiocu ili se na isporuku još čeka?

Da li je država možda tužila nekog partnera zato što nije ispoštovao ugovor i nije isporučio plaćenu robu?…

Za sve te poslove mi preduzetnici kad naručujemo i plaćamo robu/usluge moramo da imamo verodostojne papire i da javno položimo račune, u suprotnom država nas šalje u zatvor.

Primeri koje su mediji otkrili u vezi državnih nabavki u vreme epidemije stvaraju sumnju u postojanje organizovane kriminalne grupe, osnovane pod visokim pokroviteljstvom i s ciljem da se poharaju državne finansije.

Tu sumnju pothranjuju bar još dve činjenice.

Prvo, da se Zakon o javnim nabavkama ne primenjuje i posle ukidanja vanrednog stanja. Drugo, da će novi Zakon o javnim nabavkama biti u primeni od 1. jula 2020. i da on uopšte ne predviđa mogućnost da se hitne nabavke zbog elementarnih nepogoda (pa i epidemije virusa) sprovode bez primene procedura i objavljivanja.

Dakle, dva meseca vanrednog stanja i još dva „vakuum meseca“ do primene novog zakona iskorišćeni su kao poslednja prilika da se vlast „debelo omasti“ od državnog novca.

Vanredno stanje je ukinuto, a poreski obveznici i dalje su prikraćeni za odgovore na pitanja da li su Vlada i predsednik države i svi drugi  zvaničnici vlasti racionalno i skrupulozno trošili novac iz budžeta ili su se funkcionerski bahatili i lično bogatili.

Što ćutanje vlasti duže traje, to je sumnja u olako trošenje državnog novca veća.

Ima primera, za razliku od Srbije, koji pokazuju odgovorno ponašanje vlasti. Javio mi je kolega, jedan od velikih hrvatskih biznismena, da je njihova Vlada odlučila da sve nabavke i troškove za njih u vreme pandemije učini javnim.

Kad već izvršna vlast u Srbiji ćuti, sve te sumnje može efikasno da otkloni Državni revizor. Mislim da on ima obavezu da promptno reaguje i ne čeka kraj godine kako bi poreske obveznike informisao o trošenju njihovog novca.

Urgentnost je neophodna i zbog parlamentarnih izbora i prava građana da znaju koliko se (ne)odgovorno ponašala vlast u trošenju državnog novca.