Krokodilske suze 1Foto: Pixabay/Mhouge

Krokodilske suze nad sudbinom zaposlenih u privatnim preduzećima u nadolazećoj krizi su ono najgore. Briga kakvu viđam u javnosti je pogrešna, lažna i negativna.

Suočavanje s krizom je slično ratu. Moramo da se opametimo i napravimo strategiju otpora da bi eliminisali napadača i preživeli. Da bi napravili strategiju moramo da analiziramo šta su nam najređi resursi i gde je najveći rizik.

Problem je što naši „krokodili“ nemaju pojma o knjigovodstvu, tom osnovu ekonomskog razmišljanja i glavnoj alatki u privredi. Knjigovodstvo je glavni operativni jezik svakome ko se bavi biznisom.

Kad pogledamo strukturu bilansa preduzeća (osnovnog knjigovodstvenog izveštaja) jasno je ko je prvi na udaru u vreme krize i gubitka – svaki gubitak preduzeća knjiži se kao smanjenje sopstvenog kapitala, tj. udela gazde ili preduzetnika u vlasništvu firme. Preduzeće funkcioniše dokle god kumulativni gubici ne premaše celokupan iznos kapitala.

A kad gubici prevaziđu gazdinu imovinu, uključujući i akumulirane dobitke iz prethodnih perioda, firma ulazi u bankrot, prestaje da funkcioniše a ubrzo i da postoji. Kad potone gazda, tone i preduzeće.

To ne važi za radnike, čiji broj i plata variraju u odnosu na tržišna kretanja. Ono što je nesporno je da gazda mora da isplati plate koje duguje radnicima.

I to se obično dešava. Ali da li gazda ima obavezu da održi isti nivo plata i isti broj zaposlenih ako dođe do iznenadne krize koja smanjuje i gasi prilive u čitavim sektorima ekonomije? Apsolutno ne.

Nasuprot, gazda, kao čovek koji je u centru informacija na tržištu, ima obavezu da gleda na srednji i dugi rok, da predviđa rizike i da se unapred štiti od njih kako bi preduzeće (taj najvažniji element privrede) preživelo krizu i bilo tu kada se vrate dobra vremena.

Za privredu i društvo u vreme velikih kriza neophodna je hladna glava, pamet i odlučnost da se minimizuje šteta i što pre prevaziđe opšti problem, što će samo po sebi regulisati i pojedinačne individualne probleme.

Drugim rečima, apsolutno je loše što predsednik Srbije nudi državne subvencije privatnim firmama koje ne otpuste radnike. Država ima pametnija posla nego da se bavi platama u privatnom sektoru.

Državni resursi su suviše ograničeni da bi finansirali nečiji nepotreban ili suvišan rad, tj. nerad.

Apsolutno je loše što „krokodili“ leleču da se radnicima ne smanje plate i ne dobiju otkaze u privatnim firmama. To svedoči da naše društvo nije u stanju da koncentriše gram mozga kako bi se toj krizi smisleno i strateški suprotstavilo.

Jedino gazde imaju kvalitetne informacije da li i koje poslove treba spasavati, investirajući u održavanje plata i zaposlenosti. Ne ni država, ne ni nekompetentni ekonomisti.

Gazda je rizikovao i napravio preduzeće i svaki dan rizikuje svoju ušteđevinu i kapital, pokušavajući da pravilno pročita budućnost. Preduzeća su mukotrpno okupljeni timovi, uhodane ekipe, sa osnovnim sredstvima, znanjima i iskustvima, koja obično vrede daleko više nego imovina kojom upravljaju.

Znak njihove vrednosti je profit, stvorena vrednost.

Svaki gazda razume kako najbolje da spasi svoje preduzeće. Ni jedan gazda ne daje otkaze sa zadovoljstvom, a naročito u ovoj situaciji, i ne šalje ljude na prinudne odmore uz smanjenu platu.

Ali svaki gazda će to uraditi ukoliko je neophodno da bi se preduzeće održalo i preživelo. Kome koliko smanjiti platu, kome dati otkaz, koga zadržati… to ne može niko drugi da zna i da odlučuje nego sam gazda.

I tu slobodu treba mu pustiti.

Na taj način će privatni preduzetnici uspeti da pomognu društvu da najbezbolnije prebrodi veliku krizu koja nam sledi.