Od čega beže 1Foto: Pixabay/Mhouge

Naši radnici nisu pobegli iz Srbije od sreće.

Ovako je reagovao izvesni Staniša Mladenović u komentaru na kolumnu „Kad nema ko – stranci“ (Danas, 20.6.2022.)

Nisam sklon da odgovaram ili polemišem s čitaocima. Svako ima pravo na mišljenje. I dobro je da ga javno saopšti.

Zainteresovalo me, međutim, od čega beže građani, ako ne „od sreće“.

Tradicija bežanja iz Srbije nije nova pojava i nije vezana za aktuelnu situaciju. U davna vremena bežalo se preko Save u Austrougarsku, nije džaba naselje nadomak Beograda dobilo ime Bežanija. U vreme socijalizma bežalo se „trbuhom za kruhom“ (naročito 60-ih godina prošlog veka) na „truli Zapad“ jer se u Jugoslaviji teško živelo.

Tad je vlast čak podsticala bežaniju određenih grupa, uglavnom niskokvalifikovanih, stanovništva (seljaka i Roma) jer nije bilo dovoljno radnih mesta za sve, pa se tako u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj zapatila jaka dijaspora, koja je posle doznakama hranila i bukvalno spasavala rodbinu kad je domovina zapala u krizu i izolaciju.

U međuvremenu, dijaspora je ojačana novom bežanijom (ovog puta visokokvalifikovane radne snage) pa je i dalje ostala jedan od ključnih faktora održavanja „boljeg života“ u Srbiji s godišnjim prilivom (kako-kad, u zavisnosti od godine) između dve i četiri milijarde evra.

Ako je „stara“ dijaspora bežala od neimaštine i siromaštva, „nova“ dijaspora imala je mnogo jače argumente za bežanje. Ključni razlog je besperspektivnost. Iz Srbije smo 90-ih bežali i mi preduzetnici jer u svojoj zemlji nismo mogli da radimo zbog sankcija i taj nas je rad u inostranstvu očeličilo i naučio mnogim poslovnim veštinama.

Setite se koliko je mladih obrazovanih, sposobnih i pametnih ljudi pobeglo iz Srbije kad je ubijen premijer Zoran Đinđić. Setite se njihovih argumenata „ovde pada mrak, laku noć Srbijo i doviđenja“. Oni su bežali od neizvesnosti i besperspektivnosti.

Uvek ima ljudi koji beže od „režima“ koji podrazumeva nedemokratsku vlast. Iz slobode i demokratije nema potrebe da se beži, ima normalne fluktuacije radne snage iz jedne u drugu demokratsku državu. Srbija, nažalost, dugo nije takva država.

Ali, razlog za bežaniju nije samo „režim“ nego mnogo više određeni vrednosni sistem koji se u Srbiji dugo i uporno neguje i obnavlja. Mladi obrazovani, kreativni i preduzetni ljudi beže od roditelja koji ih „uče“ da je najbolja „državna služba“ i da je dovoljno da se samo učlane u partiju i moći će, sistemom nepotizma, da napreduju u karijeri. Kućni (porodični) sistem vrednosti je zastareo i ne prati mentalitet generacije Z i milenijalaca.

Veoma često teško mi je da, dok s njima pričam u svojoj kompaniji, razumem njihove vrednosne sudove, stavove i način razmišljanja. Ali, vidim da oni razumeju koliko mogu da budu uspešni sa svojim znanjem i veštinama i kako to mogu da kapitalizuju za kvalitet svog života.

Oni ne vide državu kao spasioca njihovih života i zato beže od nje jer ona želi da upravlja njihovom sudbinom. Oni beže da bi radili, da bi se dokazivali, da bi napredovali u karijeri, da bi imali društveni status u skladu sa svojom poslovnom karijerom.

Oni beže od neuređene države u uređen sistem gde postoje jasna pravila i procedure i spremni su da ih se pridržavaju. Oni beže od korumpiranih lekara i sudija, od razmaženih radnika koji ratuju s državom da bi ižicali veću otpremninu, od onih kojima treba 3.000 evra mesečno za normalan život a ne znaju kako da ih zarade, od predsednika koji se kao neočekivana sila iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Ta pametna, obrazovana, vredna i željna dokazivanja naša deca beže od – nas.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.