Od desne retorike do leve prakse

U postizbornom tugovanju i slavlju, kako za koga, možda je dobar trenutak da se prisetimo kako je vladajuća stranka SNS došla na vlast i pokušamo da izvučemo naravoučenije koje može da bude korisno nekim političkim preduzetnicima u budućnosti kad budu pokušavali da dobiju naklonost birača.

A naravoučenije je: etatizam u Srbiji je u isto vreme magnet i groblje nebrojenih političkih talenata i energija.

Jasno se vidi golim okom da je čitav politički spektrum kod nas nagnut u levo, što i nije čudno s obzirom da je većina partija potekla, na jedan ili drugi način, iz komunističkog legla.

Nema dileme da je jedan broj stranaka osnovala državna tajna policija, ali i one gde to nije slučaj – kao možda DS – duboka država veoma brzo ih je instrumentalizovala i preuzela. Dobra ilustracija je slanje Borislava Pekića „na klanje“ u Rakovicu 1990. godine, a indikativno je i ko je bio dželat.

Svi stranački lideri, osim sasvim malobrojnih i veoma brzo marginalizovanih i skrajnutih začetnika slobodarskih ideja (najčešće nepraktičnih idealista), izrasli su iz države.

To i nije začuđujuće imajući u vidu da je odlika Titovog režima oduvek bila da zgazi i uništi bilo kakvu privatnu inicijativu u društvu, čak i kad te inicijative nisu bile ni političke, ni uperene protiv KPJ. Jednostavno, marksisti-lenjinisti ne trpe da nešto raste slobodno i organski bez njihove kontrole.

Baš zato što je čitav skup političkih stranaka gurnut u levo, jedini način dolaska na vlast u Srbiji od 1990. bilo je kroz manevar s desnice. Svi se sećamo Miloševićevog desnog nacionalnog podilaženja biračkom telu.

Znamo da DOS nikada ne bi došao na vlast da za perjanicu nije uzeo Vojislava Koštunicu. Na kraju, desni pritisak SRS-a, potonjeg SNS-a, prevagnuo je 2012. godine kada su preuzeli državu od DS-a.

Naravno, to su uvek bili samo „desne“ fasade političara koji suštinski nisu desničari (više su rankovićevska frakcija KPJ), već su se samo koristili desnom retorikom u motivisanju glasača da ih izaberu.

Pravoj, demokratskim vrednostima posvećenoj desnici nikada nije data šansa i ona suštinski nikada nije postojala u postkomunističkoj Srbiji. (Ne govorim o radikalnim desničarima koje su, zajedno s radikalnim levičarima, ovih dana divljali na ulicama).

Svi ti desni retorički mamci-lažnjaci, korišćeni u manevru dolaska na vlast, konsolidacijom vlasti pretvarali su se u levičarsku praksu, koja je u korenu sekla tračak preduzetničke (pa često i građanske) slobode najavljivan desnom predizbornom fasadom.

Milošević je simulirao privatizaciju, opljačkao štediše i ulagače, nastavljajući najgoru levičarsku samoubilačku ekonomsku politiku.

Koštunica je diskreditovao uspešne srpske preduzetnike davanjem kormila ekonomske politike neukim, etatističkim, korumpiranim populistima koji su svoje levičarsko kidisanje na slobode i preduzetništvo maskirali u plavo-crveno-belu šminku. Tadićeva ekipa uvela je dupli porez preduzetnicima – jedan za državu, drugi za sebe – i povela rat protiv nas biznismena.

Vučić je napredovao od PPV do „maršala“ tako što je uhapsio mog kolegu Miškovića i njegovog sina, na osnovu tužbe za koju su svi od početka znali da ne stoji.

A onda je svoju vlast pretvorio u klasičnu komunističku raspodelu klijentelističkim grupama za koju koristi svaku priliku, bez obzira da li ima ekonomske logike ili ne.

U Srbiji se, od uvođenja višestranačkog sistema, dolazi na vlast dimnim zavesama s desna, a onda se vlast čuva klasičnim „udarom“ s leva.