Foto: Pixabay / mhouge

Anderson, novinar CNN i sin nedavno preminule Glorije Vanderbilt je u jednom razgovoru otkrio da su mu roditelji, još dok je bio dete, rekli da mu neće ništa ostaviti iz prebogate porodične riznice. „Roditelji su hteli da mi kažu da sam bio srećan što sam mogao da idem na koledž i što su mi dali to znanja a da je na meni da posle studija zarađujem za život. Važno je da su me roditelji usmerili da se za sve pobrinem sam i da sam pronađem svoj put. Uvek sam mislio da sam moram da brinem za sebe“, objasnio je Kuper.

Vanderbiltovi nisu izuzetak, oni samo nastavljaju tradiciju bogatih i pametnih biznismena. Brojni su primeri u poslednjih, na primer, sto pedeset godina uspešnih i bogatih industrijalaca, trgovaca, igrača na berzi, investitora i pronalazača koji su naslednicima dali znanje, umesto bogatstva, kao alatku za život a svoje bogatstvo poklonili društvu. Voren Bafet smatra da veoma bogati ljudi ne treba deci da ostavljaju novac u nasleđe jer nije dobro da deca ništa ne rade. I Bil Gejts tvrdi da za decu nije dobro kada naslede ogromnu količinu novca.

Kamo sreće da sam bogat kao Bafet/Gejts, ili bar kao Vanderbiltovi.

Za srpske prilike, a i nešto šire, bogat sam. Ne hvalim se, samo konstatujem zbog ideje koju hoću da saopštim u ovom tekstu.

Učio sam i završio dobre škole. Zahvalan sam roditeljima što su mi omogućili da se školujem na prestižnom univerzitetu a da ne koristim studentski kredit. Sve što sam kao poslovan čovek zaradio, zaradio sam na znanje, pamet. Imam uspešnu firmu koja je najbolja u svojoj oblasti. Učestvovao sam i učestvujem u najvećim poslovima u Srbiji, regionu ali i na globalnom tržištu. Cenjen sam partner u domaćim i međunarodnim poslovnim krugovima. I zaradio sam puno novca. Toliko da moji naslednici ne bi morali da brinu za život.

Ali, deci sam rekao da neće naslediti ni moju firmu, ni moj imetak. Ni oni, ni moji unuci. I tako vaspitavam sinove. Moja deca ne pripadaju razmaženim naslednicima u Srbiji koji od svojih roditelja traže da im tata kupi – banku.

Nisam sebičan i ne ponašam se u stilu „što sam zaradio, to ću samo ja da spiskam“. Svoje bogatstvo rešio sam da uložim/ostavim institucijama srpskog društva. U ovom trenutku ne želim da ih poimence spominjem. A mojim sinovima na raspolaganju su najprestižnije svetske škole i univerziteti. Moja je roditeljska obaveza da im dam alatke koje će im u životu omogućiti da stvaraju, da budu homo praxis. I da u tome uživaju.

Govorim iz iskustva. Nema lepšeg osećaja od stvaranja nečeg novog i vrednog. Učestvovati u stvaranju i podizanju firme, gledati kako ona raste, kako postaje cenjena, konkurentna i vredna, kako zarađuje i kako omogućava egzistenciju zaposlenima.

Verujem da bi bila gre’ota da svoje naslednike lišim tog veličanstvenog osećaja uživanja u kreaciji, stvaralaštvu nečeg čime će se oni ponositi. Radost stvaranja nema cenu. To hoću da im ostavim kao nasledstvo. To je vrednije od stotina miliona dolara/evra. Moja deca treba da uživaju u svojoj kreativnosti a ne u novcu koji sam ja zaradio. Naravno, ako to žele. A ja ne želim da stvaram lenje imbecile.

Ne krijem, naprotiv, ponosno citiram misao iz 1889. godine Endrju Karnegija, pisca „jevanđelja bogatstva“: „Roditelj koji sinu ostavi ogromno bogatstvo, ubija njegov talenat i energiju“. Endrju je jedan od najvećih filantropa u istoriji i čovek koji je zaslužan za izgradnju 2.509 javnih biblioteka.