Sloboda je nedeljiva 1Foto: Pixabay/Mhouge

Sloboda novinara ozbiljno je ugrožena. Pandemija kovida 19 tome je samo doprinela, podstičući praksu radikalnog oduzimanja novinarske slobode. Čini mi se, međutim, da je atakovanje na slobodu novinara počelo mnogo pre pandemije.

Predvodnici ugrožavanja slobode bili su antiliberalni pokreti i političari koji, pod maskom borbe protiv neoliberalizma, zagovaraju jače i otvoreno mešanje države u ekonomskim aktivnostima. Ti pokreti samo su ojačali pod uticajem pandemije, sada već otvoreno favorizujući ulogu države.

Razumem da novinarstvo ne postoji bez slobode izveštavanja i slobodnog iznošenja mišljenja. To se odlično vidi u Srbiji. Svaki pokušaj slobodnog rada novinara doživljava se kao kriminalni atak na državu i vlast.

Ono što se danas u javnom prostoru naziva „novinar“, to je ustvari politički agitator koji poput papagaja servilno i udvorički ponavlja misli vladajućih političara. Mediji su u demokratijama jedan od stubova građanskog društva.

Nije slučajno u američkom Ustavu zapisano da „štampa služi onima kojima se upravlja a ne onima koji upravljaju“. Sloboda je pretpostavka novinarskog posla. Tek kad je slobodan, novinar može da bude profesionalac koji poštuje pravila zanata kao svoj radni habitus.

Dopao mi se naslov „Pandemija kovida otvorila prostor dominaciji države“ u tekstu od pre neki dan kojim se izveštava sa skupa čiji su učesnici iz Evrope i regiona zabrinuto raspravljali o novinarskoj slobodi.

Naslov upečatljivo odslikava trend etatizacije. U toj raspravi navedeni su primeri kako država (vlada, vlast) ograničava slobodu novinara, stvara monopol u informisanju građana i dominira medijskim tržištem.

Međutim, ovaj naslov, koji ispravno dijagnostikuje stanje u Srbiji, otvorio je prostor za razmišljanje i pravljenje paralela. Šta hoću da kažem?

Nije, naime, samo novinarima u Srbiji ugrožena sloboda i država ne dominira samo na medijskom prostoru (tržištu). Pandemija kovida 19 razgorela je do neslućenih razmera ambicije države da dominira i da nesmetano ugrožava i – preduzetničku slobodu.

U istoj situaciji, kao i novinari, smo i mi vlasnici privatnih biznisa. I nama država na razne načine ograničava i ugrožava slobodu bavljenja našim poslovima. Slobode na tržištu nam je sve manja, a moć države sve je veća.

Prateći medije i novinare kojima je stalo do profesionalne slobode primetio sam i pre, a naročito u vreme pandemije da se zalažu za još veću dominaciju države u brojnim ekonomskim poslovima i ograničavanje slobode preduzetnika na tržištu.

onekad su ti pozivi za većim prisustvom državnog intervencionizma skriveni iza navodne „nesposobnosti“ privatne inicijative da odgovori izazovima zdravstvene krize, a često i zluradim optužbama o „velikom“ bogaćenju u vreme krize.

Nebrojeno je mnogo primera novinarskog prizivanja države da proizvodi, nabavlja, distribuira, raspodeljuje… umesto vlasnika privatnih preduzeća kojima se tako uskraćuje sloboda poslovanja.

I tako dolazimo do porazne istine da oni (novinari) koji s pravom traže slobodu za sebe agituju da ona bude uskraćena drugima (preduzetnicima).

Ambicija neliberalne države nije da dominira i da ugrožava slobode igrača samo na jednom (medijskom) prostoru (tržištu). Pandemija kovida 19 potpuno je skinula maske i pokazala da dominacija države u svakom prostoru (tržištu) znači samo jedno – ukidanje slobode.

Zato, ako nam je stalo do liberalne demokratije slogan mora da bude: Sloboda za sve!

Zar ne.