Teško vreme 1Foto: Pixabay/Mhouge

Neizvesnost je ubica privrede. Nestabilnost je posledica histeričnog i nepromišljenog, najpre, spoljnopolitičkog ponašanja i delovanja predsednika Srbije.

Posle njegovih poseta Pekingu i Berlinu strepnja za budućnost mojih poslova veća mi je od nade. Vidim i da među mojim kolegama traje veliko preračunavanje o sudbini njihovih biznisa u Srbiji. Poruke koje je domaćoj i inostranoj javnosti poslao predsednik Srbije iz Pekinga i Berlina nisu ohrabrujuće za nas poslovne ljude. Može da priča ko šta hoće, moj je utisak da je predsednik Srbije u Pekingu moljakao političke istomišljenike – kineskog i ruskog predsednika – ne za srpsku privredu nego za podršku sebi i svom načinu vladanja. Od te posete srpska privreda nema nikakve vajde. Nisam video da se srpski predsednik makar jednom rečenicom založio za otvaranje kineskog tržišta za srpske robe. Ne znam ni jednog kolegu čija kompanija ima iole vredan izvoz roba ili usluga u Kinu. A video sam da je nemački ministar privrede otišao na samit u Peking sa zahtevima nemačkih industrijalaca. Srpsku delegaciju bila je baš briga za predloge srpskih poslovnih ljudi.

Srpski predsednik u Pekingu je koristio arhaični politički rečnik, govorio o „čeličnom prijateljstvu“ i „ovacijama“ koje je dobio, a eventualni dolazak kineskog predsednika u Srbiju opisao kao krunu svoje karijere. Bilo me je sramota od te degutantne servilnosti i podaničkog mentaliteta kolonijalnog namesnika. Da, Srbija se u Pekingu otvoreno ponudila da bude kineska kolonija u Evropi. Za Srbiju i njenog predsednika kineski projekat „Jedan pojas, jedan put“ jednosmerna je ulica za Kinu prema Evropi u kojoj ne postoji traka u suprotnom smeru za srpsku robu i usluge prema Kini. Mi smo prihvatili baš ono protiv čega je, na primer, Nemačka i njeni privrednici.

Nije to jedini jaz koji će se širiti između Srbije i Nemačke (Evrope). Pred samit političkih lidera Balkana u Berlinu, srpski predsednik priznao je da ne razume svoju staru prijateljicu Angelu Merkel i da ide na skup na kome će Srbija biti sama. Srbija je opet bez prijatelja i saveznika. I zaista, samit u Berlinu pokazao je poraznu činjenicu da je Srbija došla u međunarodnu poziciju u kojoj je bila pre 20 godina. Kratkovida svađalačka politika prema susedima i kolonijalna servilnost prema Pekingu i Moskvi tek će nam se obijati o glavu.

Šta mi poslovni ljudi sada da radimo?

Predsednik Srbije je priznao da je EU naš najveći (80 odsto) privredni i trgovinski partner. Srpski izvoz u Kinu je samo 62 miliona dolara, bez šanse da se poveća. Ali je zato kineski premijer Li Kečijang obećao hrvatskom kolegi Andreju Plenkoviću da će Kina „uvoziti više hrvatskih proizvoda i podsticati ravnomerniju robnu razmenu“.

Dolaze teška vremena. Nama privrednicima predsednik Srbije opasno ugrožava plasman roba i usluga na tržište regiona i EU. Skoro 90 odsto spoljnih operacija moje kompanije vezano je za EU. A nije zainteresovan za dvosmernu ulicu prema tržištu Kine nego samo gleda da od Srbije napravi kinesku koloniju.

* Za kraj jedno „poprečno“ zapažanje.

Loše vreme uopšte nije krivac za onako bledu proslavu Međunarodnog praznika rada. Radnička organizacija u Srbiji još jednom je demonstrirala arhaičnost, bezidejnost i nerazumevanje novih odnosa između sveta rada i sveta kapitala. Nisam, na primer, ni od jednog sindikalnog lidera čuo, a voleo bih da jesam, da je obrazovanje jedan od najvažnijih faktora uspešnosti radnika na tržištu rada. Opet sam slušao samo o radničkim pravima, ali ne i o njihovim obavezama. Najpre, prema sebi i svojoj porodici.