„Apsurdistan“

Ne zna se ni šta je tačno turski premijer Redžep Taip Erdogan nedavno rekao, ali njegova izjava nikoga nije zabavila, a pojedince je zabrinula. Kako tvrde neki portali u BiH, Erdogan, poznat po oštroj retorici, najavio je da će 100 miliona Turaka braniti Bošnjake ako ih neko napadne, a kao dokaz je pomenuo i pojavu turskih ratnih brodova pored Neuma. Izjavu su preuzeli i pojedini ozbiljniji mediji i krenule su reakcije. Zvanična Ankara je demantovala da je Erdogan to izjavio i ikome pretio, te ponovila opredeljenje za saradnju sa svim državama i narodima Balkana. Promptno se u Beogradu okupio trio da razmotri šta (ni)je Erdogan rekao: Milorad Dodik „srca junačkoga“ Erdoganu ništa ne veruje i deluje kao da bi isukanog jatagana ka Stambolu odmah krenuo, Aleksandar Vučić „srca mekoga“ ne želi da veruje da je Erdogan to rekao, Ivica Dačić „srca veseloga“ čas veruje, čas ne veruje, ali će sitno pismo Vašingtonu i Briselu da napiše.

Koji „apsurdistan“, Raspravljaju o izjavi Erdogana, ne znajući šta je uopšte rekao. Dodik „velikog Turčina“ optužuje da ugrožava BiH, a Dodik je kao brani. Šta je Erdogan rekao? Ne znam i ne zanima me. Ali znam da su trenutno i on i Dodik u predizbornoj kampanji. Erdoganu, pored svih kritika i problema, izgleda dobro ide i velike su šanse da bude izabran za predsednika Turske, ali nije na odmet malo dati „po intenzitetu“. Dodik takođe ima probleme, a kao demagog i populista, zna da pošto glasove ne može da dobije postignutim rezultatima, plate jadne, posla nema, odlično mu dođe širenje panike i mržnje. Prema Turcima posebno. Čak i da je Erdogan, izgleda povodom godišnjice genocida u Srebrenici, rekao nešto od toga što mu se „prišiva“, zašto je to ugrožavanje srpskog nacionalnog interesa, kako neki tvrde? Nije on rekao da će, daleko bilo, Srbe da napadne, već Bošnjake da brani, ako, ne daj Bože, zatreba. Ali, neće valjda trebati. Ratovi su prošli i Bošnjake valjda niko ne namerava da napada. Jeste da se ponekad po srpskim svadbama u manjem B-H entitetu, uz kolce, zapeva: „Oj, Pazaru, drugi Vukovaru“ ili „Sjenice nova Srebrenice“, ali verovatno ne misle ozbiljno. Alkohol „proradi“. Zato su tu odgovorni ljudi. „Nijednog sekunda nismo nijednu ružnu reč uputili Bošnjacima, niti ćemo to da učinimo“, poručuje premijer Vučić.

Zašto se Srbija brzopleto upliće u ovu zavrzlamu i Dodikovu predizbornu kampanju? Zar diplomatski običaji ne nalažu da se najpre Beograd obrati Ankari za objašnjenje i ako treba uputi demarš? Kada se umesto toga organizuje hitan susret, obraćanje novinarima, čini se da je reč o dnevnopolitičkom potezu. Skupština raspravlja o „nezgodnim“ zakonima, najavljuju se otpuštanja, smanjenja plate i penzija, poskupljenje struje… I šta činiti? Bacaj ljudima prašinu u oči, prstom upri u spoljne i unutrašnje neprijatelje i sumnjivce. Erdogan spada u prve, ali nije dovoljan. Sindikalni lideri su odlična „meta“. Ništa ne rade, zgrću pare, ne sviđa im se Predlog zakona o radu i pozivaju na proteste.

Vratimo se na početak. Severna Koreja se nije ni plasirala na SP, Portugal neslavno propao, Nemačka postala šampion. Ali, šta je zaista Erdogan rekao? Koga to još zanima? Kad nam plate smanje, a struja poskupi 30 odsto, odjednom ili u ratama, „pušićemo“ se svi.