Bauk bivše Jugoslavije

Ne mora da bude tačna, ali lepo zvuči. Uz to, Tolstoj je Tolstoj, a književnost kao i svaka umetnost podrazumeva stvaralačku slobodu. Tolstojeve reči se mogu i šire parafrazirati. „Sve srećne i uređene zemlje liče jedna na drugu, sve neuređene i siromašne nesrećne su na svoj način“, na primer.

Španija je divna evropska zemlja koja ima prelepu prirodu, gradove i građevine, ostrva, more, flamenko, sijestu… i Nadala koji je ponovo najbolji na svetu. Srećna i uređena zemlja, raj na zemlji, reklo bi se, ali mnogi Katalonci žele da se otcepe od te divne Španije. Šta li im fali? Katalonski nacionalisti tvrde da ne mogu zajedno, različiti su narodi, kulture, mentaliteti, oni su bogatiji, ostatak Španije siromašniji – „Katalonija radi, Madrid se gradi“. Referendum zakazali za 1. oktobar, ali zbog oštre reakcije španske vlasti, pitanje je hoće li ga biti. Izgleda i da Katalonci nisu jedinstveni u želji za samostalnom državom. Nešto dalje, na Bliskom istoku je jedna neuređena zemlja, ima značajne zalihe nafte, što je bio i glavni razlog rata i okupacije ove države zvane Irak. Kurdi u Iraku glasali na referendum za nezavisnost regiona Kurdistan. Žele samostalnu državu. Čekali je i sanjali decenijama, ima ih 30-ak miliona u regionu i smatraju da državu zaslužuju. Uz to su zadužili SAD u borbi protiv ISIL.

Problem je, međutim, u tome što nezavisni Kurdistan ne žele ni Bagdad ni susedne države, Iran, Turska, Sirija, pa je velika opasnost da eventualno proglašenje nezavisnosti postane povod za nove sukobe na nestabilnom Bliskom istoku. Ne tako davno, imali smo referendume za nezavisnost Škotske, Kvebeka, Južnog Sudana. Koliko god da su slučajevi različiti, neke od navedenih su uređene i bogate zemlje, druge siromašne i nesređene, ali sve ih povezuje želja za samostalnom državom, isticanje različitosti, nekad i navodne izuzetnosti svog, a nipodaštavanje susednih naroda… Šta je sa današnjim svetom? Gde su nestali kosmopolitizam, vera u građanske, multinacionalne države u kojima nisu presudni nacija, religija, rasa, jer valjda smo svi ljudi?

Koliko god da su slučajevi različiti jer nisu isto Katalonija i Kurdistan, sve mi se čini da je svet zahvatilo ludilo koje je devedesetih godina prošlog veka drmalo bivšom Jugoslavijom. Diskutabilno je, naravno, koliko je na raspad Jugoslavije uticao spoljni faktor, a koliko domaći, tačnije želje pojedinih republika i naroda za samostalnošću, na jednoj, kao i napor Beograda da zadrži jugoslovensku ljušturu, pretvarajući je u „Srboslaviju“. Prate mnogi u Srbiji šta se dešava sa separatističkim pokretima u svetu, poredeći ih sa Kosovom. Kada je u Škotskoj bio referendum, navijalo se za nezavisnost da i Britancima „zaigra mečka“, pošto je London bio jedan od promotera kosovske nezavisnosti. Španija i Irak, međutim, nisu priznale nezavisnost Kosova.

Da je sreće, bivša Jugoslavija bi svetu poslužila kao primer da razbijanje veće zemlje i sticanje nezavisnosti ipak ne rešava mnoge probleme. Zaigra možda nekome srce kad vidi svoju zastavu ili čuje himnu, ali nezavisnost se „ne sipa ni u traktor niti maže na hleb“. S druge strane, postoji pravo na samoopredeljenje, valjda je demokratski da narodi na referendumu iskažu želju da žive samostalno. Samo što njeno ostvarenje ponekad dovodi do ratova, a često ne zavisi od volje naroda i građana već spleta okolnosti i interesa većih. Neki narodi tako dobiju ili stvore državu, drugi ne. Jer svi su ljudi jednaki, samo su neki jednakiji. Nije Tolstoj već Orvel napisao.