Usledio je kraći rat u kome je ova nekadašnja najrazvijenija i najsevernija jugoslovenska republika pobedila JNA i u kome su, u poređenju sa kasnijim oružanim sukobima na tlu bivše države, žrtve bile minimalne. Zvanično dvadesetak poginulih na slovenačkoj i pedesetak na strani JNA. Rat u Sloveniji obeležila je i antologijska rečenica vojnika JNA Bahrudina Kaletovića iz Bosne: „Kol’ko ja kužim to, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. U stvari, mi samo hoćemo da se vratimo u kasarnu“.

Posmatrano iz Srbije, Slovenija je postala uređena, bogata i stabilna država, članica EU i NATO. Sa BDP od oko 35 hiljada dolara po stanovniku, nalaze se na trideset i nekom mestu, minimalna plata veća od 600, prosečna oko 1.100 evra ( neto, znači „čista“ zarada), obrazovanje besplatno, zdravstvo uređeno, saobraćajna i komunalna infrastruktura na nivou… Imaju Slovenci razlog da slave 25. Sudeći po rezultatima prevremenih parlamentarnih izbora, izgleda, međutim, da baš i nisu zadovoljni. Šta im fali? Vredi li da poredimo Sloveniju i Srbiju?

Kod nas prosečna plata nikako da dostigne „magičnih“ 500 evra, minimalna je oko 200, BDP nam je manji od polovine slovenačkog, obrazovanje, zdravstvo, puteve, bolje da ne poredimo. Ali, kod nas vlast stabilna, ljudi glasaju za istu stranku i lidera godinama, znači zadovoljni su? Ili nemaju za koga drugog? Slovenci kažu nisu zadovoljni ekonomskom situacijom, male im zarade, pa su na izborima kaznili dosadašnju vlast i stranku premijera Mira Cerara, koja je sa više od 30 poslanika „pala“ na samo 10. Ipak ima sličnosti između Srbije i Slovenije u politici. Kod nas isti vladaju decenijama, a Slovenci imaju Janeza Janšu. Opstaje i traje, još od kraja osamdesetih. Bio je borac za nezavisnost, komentator Mladine, ministar odbrane 1990. godine, osuđen je za delovanje protiv SFRJ. Od nezavisnosti bio je poslanik, ministar odbrane, premijer… NJegova SDS osvojila je najviše glasova i 25 od 90 mesta u parlamentu Slovenije. Janša bi da ponovo bude premijer, ali neće mu biti lako. Slab mu koalicioni kapacitet. Vezuju ga za brojne afere, zbog korupcije je i u nezavisnoj Sloveniji bio u zatvoru. Porede ga sa Viktorom Orbanom, što u delu Slovenije i Evrope nije kompliment.

Slovenački izbori su pokazali da je zemlja podeljena, ali i da, za razliku od mnogih evropskih država, u Sloveniji nije umrla levica. Ne samo da postoji, već se razmnožila i sa više lista izašla na izbore. Kao, daleko bilo, opozicija Srbije. Sem desnice i ekstremne desnice, Slovenija ima centar, desni i levi, socijaldemokrate, levicu… Svašta nešto za zemlju sa oko dva miliona stanovnika. Ukoliko Janša ne uspe da formira vladu, postoje šanse da to učini drugoplasirani Marjan Šarec, koji bi morao da okupi široku koaliciju centra i levice. Biće teško, ne i neizvodljivo.

Na ovim izborima uspešan je bio i Luka Mesec, lider „Levice“, koja je osvojila nešto manje od 10 odsto glasova i devet mesta u parlamentu. Mlad, 1987. godište, a levičar. Mesec Srbiji fali, tačnije političar pravog, levičarskog, tipa. A ne Vulin i slični „levičari“. „Desnica se ljudima obraća sa strahom, mi sa nadom“, poručuje Mesec, koga zovu „Mesi slovenačke levice“. Protivi se neoliberalnom kapitalizmu i prodaji državne imovine. Neke njegove ideje deluju populistički i naivno, poput zalaganja da Slovenija izađe iz NATO i da pare koje daje za taj vojni savez uloži u zdravstvo. Hteo bi mladi Mesec moderni državni socijalizam, u kome bi zaposleni bili poštovani i ne bi ih izrabljivali truli kapitalisti. Fali nama Mesec, ali i slovenačke plate.