Nedovršena i besudna zemlja

Prethodno je Ćuruvija, tada neprijatelj države broj jedan među novinarima, bio pod salvom napada Miloševiću bliskih medija da je „sačekao bombe“, „prizivao bombardovanje“, „neprijatelj naroda i države“…Isto, samo u modernijoj i čini mi se opasnijoj i uvredljivijoj formi danas rade neki stari i neki novi „mediji“, takođe bliski vlastima, opoziciji, neistomišljenicima i medijima koji nisu pod državnom kontrolom. Sve je ne isto, već gore, samo srećom, NATO bombi nema.

Istraga je trajala, trajala, trajala… Suđenje četvorici optuženih za ubistvo Ćuruvije počelo je 2015. Sudsko veće Specijalnog suda u Beogradu, na dva višegodišnja suđenja, osuđuje na ukupno 100 godina zatvora šefa DB Radomira Markovića, načelnika beogradskog DB Milana Radonjića, pripadnika rezervnog sastava DB Miroslava Kuraka i operativca DB Ratka Romića. Bio je to veliki uspeh srpskog pravosuđa, jer druga dva ubistva novinara Dade Vujasinović i Milana Pantića, dotle nisu stigli. Izgleda da će doći do obrta i uspeh postati debakl.

„Još tokom maja i juna od kolega novinara sam počeo da dobijam informacije da će presuda optuženima u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije biti oslobađajuća, a u junu sam dobio od jednog državnog sekretara informacije ne samo da je to tačno, već da je on imao potrebu da mi je saopšti“, kazao je Veran Matić. „Apelacija je završila svoj deo saslušanja još u martu. Ovo deluje kao kuvanje žabe. Puštaju se informacije da je presuda oslobađajuća, kao da se priprema javno mnjenje za objavljivanje“, navela je Ivana Stevanović.

Dešava se da sudovi osude nedužne ili da nema valjanih dokaza, pa iako su verovatno krivi, bivaju oslobođeni. Možda je to i sada slučaj, ali država je kriva što decenijama nije rešila slučajeve ubistva novinara u Srbiji. Mada, to verovatno i nije čudno. Kažu da sudske odluke ne treba komentarisati već ih poštovati.

Glupost. Ova još nije ni saopštena, postoji nada da će možda biti drugačija, ali ukoliko su tačne informacije koje su izneli Veran Matić i Ivana Stevanović – biće to novi dokaz da je Srbija zemlja koje nema. Tačnije, postoji zemlja, sa doduše nedefinisanim granicama, postoje njeni građani, tu su zastava, himna, grb, vlada, vojska, policija… Silne neke institucije, ali kao da ih nema ili su, budimo jasniji, u službi ne građana već krugova moći.

Mogli bismo da parafraziramo nazive knjiga Milovana Đilasa i Zorana Đinđića – Srbija je besudna i nedovršena zemlja. I to bi bila najtačnija definicija. Neki tabloidi najavljuju da će se u rijaliti programu Pinka pojaviti navodna Ćuruvijina rođaka, koja će „otkriti istinu o Slavku“. Šta će nam sudovi kad je tu „Elita“? Imamo i poligraf. I predsednika.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.