Foto: Radenko Topalović„Po njima se ništa neće zvati: Sporedne i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka“ knjiga je poznatog advokata Ivana Jankovića, čije je delove Danas nedavno objavio kao feljton. NJeni su junaci, kako je autor zapisao u uvodu, epizodisti i statisti kojima je zajedničko to što nisu zapamćeni kao akteri istorije srpskog društva, iako su mu, svaki na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima, doprineli, makar i u beskrajno maloj meri.
Ima u Jankovićevoj knjizi svakakvih likova, Gliša Zuban, „pesnik predan poroku pijanstva i nasilju sklon“, Mihailo Ćelošević, denuncijant, a čini mi se da bi bilo zanimljivo napisati i knjigu o ličnostima koje su bile daleko od epizodista, važni su bili, ali, sticajem okolnosti, nestali su u ropotarnici istorije. Ni po njima se ništa neće zvati, a trebalo bi.
Na pamet mi pada Dragiša Buca Pavlović (1943-1996), čija je godišnjica smrti za koji dan, 9. septembra. Bio je na čelu Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, kratko doduše, od 1986. do 1987. Pripadao je struji pokojnog Ivana Stambolića, „počišćenoj“ na Osmoj sednici SK Srbije 23-24. septembra 1987. Pavlović je bio oštar kritičar Slobodana Miloševića, nacionalizma i šovinizma koji se tada uveliko nazirao, ali i huškačkih medija, čiji je rad okarakterisao kao: „što više iracionalnog, što manje racionalnog, potpaljivati do usijanja“. Da je žov, šta bi o današnjim govorio…
Takođe u septembru, ali 11, 1987. održao je čuveno obraćanje novinarima, na kome je, pored ostalog analizirao stanje na Kosovu. „Ukupno stanje na Kosovu, koje se ne popravlja ni potrebnom ni poželjnom, ni olako obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu… Zapaljive reči ne donose ništa drugo nego požar…
Dlanovi Srba i Crnogoraca na Kosovu iz aplauza već prelaze u pesnicu, a to je granica preko koje sve dalje vuče u tragični razvoj događaja. Kome je to danas, za zamišljena ili umišljena rešenja, potrebna krv?“, izgovorio je Pavlović i zapečatio svoju političku sudbinu.
„Olako obećana brzina“ je očigledna aluzija na politiku Slobodana Miloševića, utemeljenu tokom njegove posete Kosovu Polju aprila 1987. i onog čuvenog „Niko ne sme da vas bije“.
Protiv Pavlovića je pokrenuta histerična partijska mašinerija, a on se povukao iz političkog života posle poslednjeg čina partijske egzekucije, 4. februara 1988. kada ga je Gradski komiteta SK Srbije „zbog teških političkih grešaka i neprincipijelnog ponašanja“ smenio sa funkcije, a potom i isključio iz SK.
Povukao se iz javnog života, bavio privatnim biznisom i preminuo u 53. godini od posledica srčanog udara. Sigurna sam da nije bio srećan što je njegova opomena postajala proročanstvo koje se, u ratovima devedesetih, ispunilo.
U vreme opšte rehabilitacije „junaka doba zlog“ vredi se podsetiti Dragiše Pavlovića i sličnih.
Srbija je mogla da krene drugim putem, a zašto nije sigurno je stvar šire elaboracije i analize. Ili možda jednostavno većina nije želela, a ni danas ne želi da se suoči sa gorkom istinom. Lakše je verovati šarenim lažama.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
