Prijepoljski grb

Mogu britanski premijer Kameron i nemačka kancelarka Merkel da tvrde da je multikulturalnost propala, ali nije. Živi multikulturalnost dok je Prijepolja i sličnih sredina. Doduše, u Prijepolju su Srbi i Bošnjaci autohtoni narodi, verski različiti, ali etnički bliski, pa im nije teško kao Britancima i Nemcima sa došljacima potpuno različitih običaja. Ali, dođu i u Prijepolju i šire, obično svakih 40-50 godina, vremena kada „proradi“ ludost i oružje, „pamet zaćuti, budala progovori, fukara se obogati“. Onda se malo „koljemo“, pa se posle malo „mirimo“. Pošto smo sad u fazi mira, multikulturalnost cveta, što pokazuje i prijepoljski grb.

Ima na njemu svega: Belog anđela, krsta s ocilima, polumeseca, ljiljana… Sve „multi-kulti“, samo što deluje preterano, natrpano. Prijepoljska vlast uglavnom zadovoljna, ali uvek se nađu kritičari. „Dveri“ koje nemaju odbornika u lokalnoj skupštini, pokušale da blokiraju sednicu. Tvrde da su Belom anđelu na novom grbu „odsečena krila“. Nezadovoljni i pojedinci na bošnjačkoj strani. SDA glasala protiv grba, za koji smatraju da je „ponižavajući“ za Bošnjake. Novi grb usvojen sa 25 glasova za, 13 protiv i valja ga poštovati.

Prijepoljski grb može da posluži kao paradigma priče o simbolima na našim prostorima. Grbovi, zastave, praznici opština, gradova, naroda, države… Samo da je što slikovitije, grandioznije i monumentalnije. Možda bi bilo bolje da je jednostavnije. Kako u zemlji, kao što je Srbija, sa jednim izrazito većinskim narodom, ali i značajnim procentom manjina, usvojiti simbole koji će zadovoljiti i reprezentovati sve? Koji će spajati, a ne razdvajati? Da li se poštovanje drugih i drugačijih iskazuje tako što na određeni simbol stavimo krst i polumesec? I problem rešen. Šta sa ostalima? Možda bi katolici i protestanti drugačiji krst? Šta je sa Davidovom zvezdom? Ima li budista u ovoj zemlji? Hoće li se neko setiti ateista? Zašto nam je religija osnov različitosti? Srbija je zvanično sekularna država, u kojoj se skoro svi simboli i praznici vezuju za religiju, naravno većinski pravoslavnu, čime automatski odbija one koji nisu religiozni ili nisu pravoslavci. Zar za državu ne bi bilo korisnije da ozbiljnije poradi na jačanju integrativnih faktora, da, ne samo teorijski već i praktično, svi prvo budemo građani Srbije, a tek onda da se razlikujemo po drugim osnovama?

Razlikujemo se po mnogo čemu, ne samo naciji i veri. Verovatno se najviše razlikujemo po socijalnom statusu, jer ako ste siromašni svejedno je da li ste Srbin, Bošnjak, Mađar… Ukoliko pripadate manjini bogatih, opet vam je svejedno da li ste Srbin, Bošnjak, Mađar… Tek što se razlikujemo po političkim stavovima. Pokazao je to i sudski proces rehabilitacije Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade tokom nacističke okupacije Srbije. Poštovanje različitosti je stvar elementarne pristojnosti. Pristojnost nalaže da treba čuti, saslušati, ali i poštovati žrtve. Možda je neke Srbe Nedićeva vlast spasila, ali je višestruko više Srba i građana tadašnje Srbije, skoro kompletno jevrejsko stanovništvo, ubila u saradnji sa nacistima. Nedić je zato bio kvisling i uvredljivo je i samo pokretanje procesa rehabilitacije. Tačka.