Protesti u „zlatno doba“

U koju vrstu matematike spada računica ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića o broju prisutnih na subotnjem protestu u Beogradu? Teško je reći. Ima tu uglavnom aritmetike, 120 redova puta 35 ljudi u jednom redu. Ima i geometrije, jer se posmatra jedna ulica, ali i poprečne. Najviše je ipak analize, ali ne matematičke.

Ministar je “ u glavu“ prebrojao pet hiljada ljudi na protestu, dok organizatori tvrde da ih je bilo više od 35.000. Sem ministra Stefanovića, problem sa matematikom izgleda ima i njegov šef, što je jednom tviterašu dalo dobru ideju. „Kada se budem ženio ima da zovem Vučića da broji svatove kada budem plaćao restoran. Šef sale: „Bilo je 500 svatova“. Vučić: „Trik je u tome što igraju kolo pa vam se čini. Nema ih više od 50“. Da li je bitnije koliko ih je bilo ili zašto se okupljaju?

Svakako da nije svejedno da li protestuje nekoliko stotina, nekoliko hiljada, desetine ili stotine hiljada. U zemlji od sedam miliona stanovnika praktično je nemoguće da se na ulicama nađe milion ili pet miliona ljudi. To bi verovatno značilo prevrat. U Beogradu su održana tri protesta, četvrti je zakazan za subotu. Zvanično građanski protest zbog prebijanja lidera Levice Srbije Borka Stefanovića svesrdno podržava opozicioni Savez za Srbiju. Svako ko se proteklih subota, slučajno ili namerno, zatekao u centru Beograda, mogao je da vidi puno sveta, sigurno višestruko više od pet hiljada. Očigledno je reč o pripadnicima različitih socijalnih slojeva i generacija, neobično mirnom svetu. Nijedan incident nije zabeležen. Ignorisani su provokatori.

Da li vlast treba da se plaši protesta? Predsednik Vučić je u pravu kada kaže da mu nijedan protest nije naudio već ga je samo ojačao. Na prošlogodišnjem protestu „Protiv diktature“, prvih dana se okupljalo možda i više ljudi. Okupljali se, šetali i protest je vremenom sam od sebe prestao. Da li će i aktuelni doživeti istu sudbinu? Možda, ukoliko organizatori ne ponude nešto više sem šetnje. Čini se da za sada „vetar u leđa“ protestu daju izjave predstavnika vlasti. Ignorisanje je pratilo omalovažavanje („Neka vas se skupi pet miliona, nijedan zahtev neću da ispunim“), kao i „linč, silovanje, nasilje“ izveštavanje medija pod kontrolom vlasti, što je na protestante imalo efekat „crvene marame“, jer nezadovoljni građani su obično najosetljiviji kada neko zavuče ruku u njihove džepove ili od njih pokušava da pravi budale. Isti efekat će verovatno imati i „Nešina“ matematika.

U senci ovih „velikih“ protesta odigrali su se i manji. Okupljale su se mame nezadovoljne nadoknadom za trudnice i porodilje, roditelji nestalih beba, žitelji sela Donje Međurovo kod Niša, zbog saobraćajne nesreće na pružnom putu u kojoj je poginulo pet ljudi. Novi protest su najavili stanari „Bristola“. „Malo mnogo“ za zemlju koja ulazi u „zlatno doba“. Ili je već ušla? Da vlast ima ozbiljne probleme u komunikaciji sa svojim građanima, možda najbolje pokazuje tragedija kod Niša. Za nesreću je najpre osumnjičen vozač autobusa, uz tvrdnju da su Železnice i nadležni državni organi sve uradili na obezbeđenju pružnog puta. Pod „sve“ podrazumevao se Andrejev krst i znak „stop“. Rampa nije neophodna. Odgovornih među nadležnim, po običaju, nema. Direktor policije Vladimir Rebić juče tvrdi nešto drugačije. Da li i zbog toga što su meštani Donjeg Međurova jasno demantovali njihove tvrdnje? Rampa je sad odjednom potrebna. Bolje ikad nego nikad.