Pukao sistem

Ova zarazna bolest u 20. veku ubila je između 300 i 500 miliona ljudi, ali je vakcinacija pomogla da se iskoreni.

Poslednjih godina, strah od vakcine doveo je do smanjene vakcinacije dece i male i velike boginje su se ponegde vratile.

Prošle godine prijavljeno je oko pola miliona slučajeva malih boginja, uglavnom u Africi, ali i pojedinim evropskim zemljama. Opasnije, velike, na sreću su ređe.

U Srbiji je epidemija velikih boginja zabeležena 1972. Verovatno smo svi gledali i poslednjih meseci se podsećali filma „Variola vera“ Gorana Markovića.

Kao kovid ove i variola vera se 1972. pojavila u martu, ali je, čvrstom rukom i odlučnim merama, trajala samo dva meseca, do 19. maja, kada je iz bolnice izašao poslednji oporavljeni pacijent.

Već 25. maja bio je slet povodom Dana mladosti, a drugačija, nedemokratska vremena značila su da nije bilo pitanja da li hoćete da se vakcinišete.

Revakcinacija je bila opšta i obavezna.

Ali tada je većina verovala u sistem.

A oni koji nisu, jednostavno su bili sprečeni da neslaganje izraze. Nije bilo vlasti i opozicije, prenosilo se i sprovodilo ono što je država, odnosno Komunistička partija govorila.

Epidemiolog Zoran Radovanović, jedan od onih koji se tada borio sa epidemijom, za BBC je izjavio da Tito nije imao potrebu da se bori za glasove, te se nijednom nije pojavio na televiziji tokom epidemije.

„To je gospodski ostavio drugima, a svakako se nije ponižavao da nosi vakcine po Novom Pazaru ili kojekuda“, prisetio se Radovanović.

Javnosti su se, tvrde savremenici, obraćali lekari, uglavnom smirivali i najavljivali vakcinaciju. Nije, dakle, bilo Kriznog štaba čiji jedan član ide u klin, drugi u ploču. Ili pre podne kažu jedno, nakon dva sata drugo.

Bože zdravlja, dočekaćemo i kraj pandemije korone.

Valjda će SZO u skorije vreme saopštiti da je i ovaj virus iskorenjen ili bar da smo sklopili pakt o mirnom suživotu.

Kako se Srbija bori sa sve ozbiljnijom koronom?

Da li ćemo se vakcinisati i kojom vakcinom, „prijateljskom“ ruskom ili „mrskom“ zapadnom?

Da li je zdravstveni sistem Srbije pukao ili se, kako tvrde zvaničnici, dobro bori? Pandemiji treba ozbiljno pristupiti, mere poštovati, ali da li moramo samo koronom da se bavimo?

Spadam u one koji od samog početka upozoravaju da će najveću cenu platiti ozbiljniji nekovid pacijenti.

To se svakodnevno dešava.

Da li, uz dnevne podatke o broju umrlih od korone, možemo da čujemo koliko je umrlo od kancera, moždanih i srčanih udara?

U redu, te bolesti nisu zarazne, ali za razliku od korone čija je stopa smrtnosti oko jedan odsto, kod ovih drugih je mnogo veća.

Ne bih da budem previše lična, ali moj brat je nedavno preminuo od kancera.

Možda mu nije bilo spasa, išao je redovno na terapije, nisu bile delotvorne.

Poslednje dane je proveo u kući, hitna pomoć nije htela da dođe, da mu bar olakša tegobe, već su me uputili na terensku službu Doma zdravlja.

A tamo traže upute i naloge.

A kad uput i nalog donesete, onda kažu da će lekar doći za tri-četiri dana. Moj brat to nije doživeo. Nije on jedini.

Zdravstveni sistem Srbije pukao je i pre korone, jer ako nemate para za privatnu dijagnostiku i preglede, a ozbiljno se razbolite, spasa vam nema.

A onda čujem da imamo „besplatno zdravstvo“… No, imamo još gorućih tema – kakvu sahranu zaslužuje Džej?

Kako se ministarka Zorana Mihailović bori protiv bora, a tek što medijski magnati Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević lepo pevaju i igraju „Ljuljaj me nežno“.