Srećno, Soro

Prvo su nas zabavljali svojim prepričavanjem događaja, a onda su tek sedali za sto i pisali tekstove. Nidža je uvek ozbiljno merio reči, sto puta proveravao ko je šta rekao, a Draža unosio duhovite elemente. Jednom su se protesti poklopili sa nekim crkvenim događajem i obojica otišli da prate skup u Hramu Svetog Save. Molitvu vodio pokojni patrijarh Pavle, gužva bila ogromna, hiljade ljudi u i ispred hrama, Nidža i Draža se jedva posle probili do redakcije. Trebalo je napisati izveštaj, ali kako kad su obojica bili „zarobljeni“ u hramu iz kog, zbog gužve, nisu mogli da mrdnu? Nidža se, ipak, raspisao. „Brate Dražo, ovo je najbolje, pišem neopterećen činjenicama“, objasnio je svoju neuobičajenu brzinu. Izveštaj bio standardno odličan.

Kao „univerzalne neznalice“ novinari često imaju tu privilegiju da pišu „neopterećeni činjenicama“, o stvarima za koje nisu stručni. Ja tako mnogo volim da pišem o sportu koji nit me zanima nit poznajem. Naravno, razlikujem košarku, fudbal, ragbi, znam čak i šta je ofsajd, ali nit navijam (sem za FK „Novi Pazar“), nit imam razvijene takmičarske strasti, nit mi je jasno što se ljudi uzbuđuju oko sportskih rezultata? Zašto onda, s vremena na vreme, pišem o sportu? Zato što je sport odavno izgubio pravi smisao i postao društveno-politička tema.

Poslednjih meseci i vaterpolo postao tema. Trofejni sport u kome Srbija ima prilično uspeha nalazi se pred nestankom. Klubovi nemaju para, Vaterpolo savez pred bankrotstvom. Onda, pre desetak dana, stigne vest da je Slobodan Soro, nekadašnji golman vaterpolo reprezentacije Srbije, prihvatio ponudu Brazila da brani za tu reprezentaciju. Prethodno će naravno postati državljanin Brazila, u kome živi i igra. Deo Srbije se uzrujao, neki to maltene shvatili kao izdaju. Na sreću, nije prošao kao moj zemljak fudbaler Adem Ljajić kada je odbio da peva himnu, ali nije ni Soru lako. Otpisao mu i plivač Milorad Čavić, onaj što je napustio rodnu Ameriku da bi plivao za zemlju svojih predaka Srbiju, osvojio neke medalje i ostao zapamćen zbog majice „Kosovo je Srbija“. Ja ga pamtim i zbog toga što je toliko kukao što nema stan u Beogradu, da je baš bio dosadan. Država mu onda kupila stan, mada je po meni trebalo sam Čavić da ga kupi. Njegov stan, njegov problem.

Razume Čavić Sora, misli da će odluka nekoliko poznatih vaterpolista da zaigraju za Brazil popularizovati ovaj sport koji umalo nije ispao sa Olimpijskih igara, ali i postavlja neka, po meni, glupa, patetično-kvazipatriotska pitanja svima koji se odluče da igraju za „stranu“ državu: da li će pevati himnu, nositi s ponosom kapu nove zemlje, da li će im biti teško kad izgube… Odgovara: „Tamo gde vam nije srce, ne može da boli“. Srce i duša mogu da zabole iz mnogo razloga. Radiš svoj posao pošteno, trudiš se, platu ne primiš, nemaš stan, nemaš za kiriju, struju, hranu, za decu… Himna i zastava tu ne pomažu. Soro se nije odrekao svoje rodne zemlje i naroda, već pametno prihvatio ponudu koja će mu pomoći da reši osnovne egzistencijalne probleme. To rade mnogi, pa što ne bi i sportisti? Selektor Srbije ga i nije planirao za reprezentaciju, a Soro platu u VK „Partizan“ nije primio celu godinu. Sreća te mu se pružila šansa da ode u Brazil. Zato puno sreće, Soro. Ili na portugalskom „boa sorte“.