Po pravilu, uoči svake posete međunarodnih zvaničnika, obostrano se mogu čuti protokolarne poruke i želje za poboljšanjem odnosa. Tako je potpredsednik Vlade Srbije i ministar trgovine i turizma Rasim LJajić izjavio da je predstojeća poseta članova Predsedništva BiH prilika za smirivanje tenzija u odnosima dve zemlje. Srpski član Predsedništva BiH Mladen Ivanić smatra da je poseta važna kako bi se smirile političke tenzije i odnosi vratili u normalu. Veruje da bi dogovor o granici mogao lako da bude postignut, ali „koče“ Bošnjaci, tačnije bošnjački član Predsedništva Bakir Izetbegović.

Izetbegović je ionako problematične odnose Beograda i Sarajeva dodatno zakomplikovao nedavnim izjavama Dojče veleu o Kosovu i Sandžaku. Onda je došla prvostepena presuda Haškog tribunala Ratku Mladiću, drugostepena „hrvatskoj šestorki“ i kao tačka na „i“ samoubistvo Slobodana Praljka. Nakon svih tih dramatičnih događaja, čini se da su problemi u našem regionu, bar u trouglu tri najbrojnija jugoslovenska naroda dostigli viši nivo. Ispada da je svako na svakog mnogo ljut. Srbi su ljuti na Bošnjake zbog Bakirove izjave da bi rado priznao nezavisno Kosovo, pominjanje Sandžaka i položaja tamošnjih Bošnjaka, doživotne kazne Mladiću, ali i time što je malo „ostalih“ kažnjeno u Hagu. Bošnjaci su ljuti na Beograd zato što stalno koketira sa Dodikom, prećutkuje njegove separatističke ideje, na Srbe zato što se nisu dovoljno distancirali od ratnih zločina i želje za promenom granica. Trenutno su izgleda najljući Hrvati zbog presude „šestorki“, pominjanje „udruženog zločinačkog poduhvata“, kojim je bačena senka na „čistotu domovinskog rata“. Bošnjaci su na Hrvate ljuti zbog Pelješkog mosta, želje za trećim entitetom i još zbog nečega. Hrvati na Bošnjake zato što navodno „majorizuju“ Hrvate u BiH. Srbi su na Hrvate takođe ljuti ko zna zbog mnogo čega. I zato će poseta biti zanimljiva, mada niko ne očekuje da će doneti značajnije pomake. Kao što nije ni septembarska Vučićeva Sarajevu.

Verovatno ćemo opet čuti da problema ima, ali da ćemo ih, međusobnim uvažavanjem prevazići. Sigurno ćemo čuti da svi sve poštuju, zakletve u evropsku perspektivu i apele da ostavimo prošlost i gledamo u budućnost. Ali sledeća godina je izborna u BiH. U oktobru se očekuju opšti izbori, što znači da će ceo region biti u nacionalističkom transu. Još ako u Srbiji ipak bude i prevremenih republičkih izbora na proleće. Sudeći po većini beogradskih medija, Bakir Izetbegović je glavni remetilački faktor u BiH i prepreka boljim odnosima Srba i Bošnjaka. Da li je tako? Bilo bi dobro da jeste, jer onda tog „problema“ do kraja sledeće godine verovatno neće biti. Izetbegović ne može više da se kandiduje za člana Predsedništva BiH, njegova SDA ima brojne probleme, pa će moguće izgubiti sledeće izbore. Ukoliko glasove većine Bošnjaka u BiH dobiju SDP, SBB, neka treća lista, a bošnjački član Predsedništva postane Fahrudin Radončić, na primer ili neki drugi kandidat, da li će to značajnije uticati na međusobne odnose? Ili su sem personalnih potrebne suštinske promene? Iskreniji odnos Beograda prema BiH, na primer?

Ili je dovoljno da zamislimo šta bi bilo kada bi bile ispunjene želje mnogih u Srbiji, pa došlo do ujedinjenja Srbije i manjeg BiH entiteta. Zamislite kakvo bi to čudo (ili čudovište) od države bilo. Sve sa Dodikom u glavnoj ulozi. Bilo bi to kao da umesto Zorana Kesića gledate Lava Grigorija. Imali ste prilike da vidite na šta to liči.