„Žuti prsluci“

Možda se za nekoliko nedelja smiri u Parizu i ostatku Francuske, a u Srbiji će verovatno potpuno splasnuti uvređenost zbog tretmana predsednika Aleksandra Vučića na proslavi 100 godina od završetka Prvog svetskog rata. Zašto je ono Srbija još ljuta na Francusku, nekadašnjeg istorijskog prijatelja? Nije joj izručila Haradinaja? Ko se toga još seća? Bilo je još nešto, ali u prošlom životu, čini se.

Posmatrano sa brdovitog Balkana, u Francuskoj i mnogim delovima razvijene Evrope, dešavaju se vrlo interesantne stvari. Ustali su ili se bude građani nezadovoljni socijalnim položajem i političkom elitom. Tradicionalno, Francuzi su „najgrlatiji“. Od Francuske buržoaske revolucije, preko 1968. do danas je tako. Iz naše perspektive, čini se da su mnogo razmaženi. Šta smo sve mi preživeli, preživljavamo i trpimo. A bogatiji Evropljani samo kritikuju, protestuju, štrajkuju, pogotovo Francuzi i naročito Parižani. Nije im dovoljna divota od Francuske, Azurna obala, Bretanja, lepota od Pariza, Jelisejska polja, Sena… Promene im zakon o radu ili zdravstvu – oni na ulice. Kod nas promenili više puta, uvek na štetu zaposlenih, a mi i ne primećujemo. Sada je porez na gorivo kap koja je prelila čašu nezadovoljstva Francuza. Pojavio se pokret „žuti prsluci“, blokirali puteve, rafinerije, rasturili Pariz. Primorali su vladu da suspenduje odluku o porezu, ali pitanje je da li će se na tome zaustaviti. Izveštači kažu da je atmosfera „predrevolucionarna“. Ustala je „kuka i motika“ Francuske. „U arapskim zemljama je bilo Arapsko proleće, a kod nas se sprema „evropska zima“, izjavio je nedavno Parižanin u „žutom prsluku“. Samo da se ne završi kao Arapsko proleće. Ili nešto još gore.

U Francuskoj i ostatku EU postoji duboko nezadovoljstvo koje će ili naterati vladajuće elite da konačno obrate pažnju na siromašnije i srednje slojeve ili će izazvati veliki belaj. Nezadovoljni i besni ljudi, pokazuju to i rezultati izbora u mnogim zemljama EU, lako se mogu okrenuti ekstremnim politikama i političarima koji nude laka i brza rešenja, koja se dugoročno pokažu opasnim i pogrešnim. Nezadovoljni i besni su pre mnogo decenija doveli na vlast fašiste u Italiji, naciste u Nemačkoj. Demokratski, na izborima, činilo im se da samo Musolini i Hitler mogu da ih spasu. Znamo kako se završilo.

Kako je kod nas? Nezadovoljnih i besnih ima, protesta nema. Srbija, tvrdi vlast ekonomski napreduje i zašto bi iko protestovao? Možda zbog Kosova? Priština carine ne ukida, sprema se da formira vojsku. Koliko god da mediji i vlast pokušavaju da Kosovo nametnu kao glavnu temu, čini mi se da bar Beograđane, više uzrujavaju neke druge. Moji Novobeograđani, na primer, polude kada tramvaji stanu i da se neko našao pored Buvljaka u ponedeljak posle podne kad se to desilo, pomislio bi da se sprema haos. Šta da kažu stanovnici Koteža i Krnjače koji su bez struje bili tri dana?

Kada i ako Makron dođe, verovatno će ponoviti da nismo spremni za EU. Makron, čiji je imidž glavnog borca za EU posle najavljenog povlačenja Angele Merkel, dramatično poljuljan zbog protesta, iznervirao je mnoge u Srbiji kada je rekao da prijem novih članica nije moguć pre 2025. godine. Čini mi se da je i to rano. Pitanje je, međutim, šta će 2025. biti od EU, šta od zapadnog Balkana. I Srbije, naravno.