…na Klinici za kardiovaskularnu hirurgiju u Sremskoj Kamenici prvi put je presađeno srce, umrli su Mira Trailović, dugogodišnja upravnica Ateljea 212, i književnik Danilo Kiš, objavljen je bestseler „Brena naše i vaše mladosti“, a Vlade Divac je potpisao trogodišnji ugovor s Lejkersima.

Uprkos svemu, 1989. godinu obeležila je politička liturgija na Gazimestanu – proslava 600 godina od Kosovskog boja. Uprkos porazu od Otomanskog carstva, srpska istorija ovaj dan obeležava kao duhovnu pobedu.

Fizička smrt Josipa Broza bila je i simbolična smrt onoga što je Tito politički bio. To je bio kraj Titove Jugoslavije i kraj ideološkog pakta koji je Jugoslaviju držao na okupu. Dotadašnji tip društveno-političkog sistema bio je izgrađen na pretpostavci postavljanja jednog moćnog centralnog tumača i koordinatora. Nestankom Tita, ključnog elementa, ceo sistem je pokazao da je nesposoban da funkcioniše. Svi su se dokopali nekog elementa tog sistema i, vodeći unutarpartijsku borbu, nastojali da se nametnu kao univerzalne vođe.

U rasulu nije bila samo država nego i referentne tačke koje su činile identitet sistema. Slobodan Milošević, predsednik Srbije, bio je prvi koji je plodno iskoristio to stanje. Posle Osme sednice CK SK Srbije, pobede nad Ivanom Stambolićem i serije putujućih mitinga, gde se na narodnim hepeninzima u više od 100 gradova širom Srbije okupilo blizu tri miliona, a na beogradskom Ušću još dodatnih najmanje milion ljudi, gotovo godinu dana trajale su pripreme za vidovdansku proslavu 600. godišnjice bitke na Gazimestanu, krune jednogodišnje aktivnosti naroda na političkoj sceni.

Procene kažu da je manifestaciji na Gazimestanu prisustvovalo od 600.000 (koliko je procenio Rojters) do dva miliona (po proceni beogradskih glasila) ljudi. Dovezlo ih je 5.000 autobusa, više od 50 redovnih i vanrednih vozova i nekoliko desetina hiljada automobila. Na Gazimestanu je bio kompletan tadašnji politički vrh zemlje osim dr Stipe Šuvara, člana Predsedništva SFRJ iz Hrvatske. Miting je bojkotovala većina ambasadora zapadnih zemalja, predvođenih ambasadorom SAD Vorenom Zimermanom.

Milošević je među nebeski narod stigao s neba. Helikopterom. I dočekan je kao bog: njegova komunikacija s masom posle boravka u Kosovu Polju godinu dana pre i čuvenog „Niko ne sme da vas bije“, izgubila je dimenzije uobičajenog političkog odnosa.

NJegov govor tri puta je prekidan frenetičnim aplauzom egzaltirane publike. Prvi put nakon reči da je Kosovo srce Srbije; drugi put kad je naglasio da Srbi nikad nisu osvajali i eksploatisali i treći put rečenicom koja nije bila pretnja već obećanje:

„… Danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.“

Borisav Jović, tadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ, reći će mnogo kasnije da je „Miloševićev govor bio sasvim primeren“:

„Nije tačno da je želeo rat i ta rečenica o kojoj se govori nema nikakve veze sa onim što se kasnije dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije.“

„Ta rečenica“ bila je jedan od dokaza kojim je haško tužilaštvo dokumentovalo njegove ratne namere: tužilac DŽefri Najs na suđenju je protumačio da „oružana bitka nije bila isključena čak i u tom momentu“.

Šta god da je Milošević mislio tom „rečenicom“, gazimestanska proslava 600 godina od boja na Kosovu predstavlja simboliku poraza velikosrpske politike koja je eskalirala krvavim ratom u kojem je Srbija postala manja – ostala je bez Kosova.

Iako je, 30 godina od Gazimestana, vrednost kosovskog mita na političkom tržištu opala, ona nije ni zanemarljiva ni manje opasna.

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović kaže danas da „odreći se Kosova, ili ga stavljati na referendum ili deliti, može samo onaj koji se vraća sultanu Muratu“.

„Kažu mi ljudi u središnjoj Srbiji: ‘Sutra da bude mobilizacija, pola bi se nas javilo na Kosovo.’ Daće bog, doći će i taj dan“, poručuje umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije.

„Lazar je ovde da ostane jer su i Srbi ovde da ostanu“, junači se Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM, na otkrivanju spomenika knezu Lazaru, ali ne na Gazimestanu već u Severnoj Mitrovici.

Slobodan Milošević na Gazimestanu nije želeo da postave neprobojno staklo.

„E moj Momo, nisam ja te sreće da me ubiju na Kosovu. Zamisli da ubiju predsednika Srbije na Kosovu, to ne bi bilo baš dobro za Albance, ali bi bilo baš dobro za Srbe“, poverio se Momiru Bulatoviću.

Ovi danas nisu baš spremni na žrtvu te vrste.

Evokacija Kosova i vidovdanskog zaveta njima je nešto posve drugo.

Kod njih vrednost mita ne određuje sadržina, deo njihove političke povelje je samo njegova upotrebna vrednost.

Šesto trideset godina posle Gazimestana ključni revitalizatori, uzgajivači i tumači sadržaja i poruka mita o identitetu i temelju srpskog nacionalnog kolektiviteta su Aleksandar Vulin, Marko Đurić i Miša Vacić.

Nije se imalo kud niže pasti!

P. S. Ovaj tekst pisan je u nedelji kad je Marko Đurić u Briselu pregovarao sa Albancima: sastanak nije bio tajna – znao je predsednik Vučić.