„U tunelu usled mraka, sija Ljilja peeeeeetokraka…“ Onda ide mumlanje. Opet „mrak“ i „LJilja petokraka“. Sledi refren: „… Vija ona, bez pardona, borce protiv medijskoga mraka!“

A služi ih, a služi ih, krčmarica mlada, služila ih, služila ih, Smajlović đevojka…!

Je li vam realna ova slika?!

Meni je apsolutno zamisliv tim u sastavu Žarko Rakić, Milorad Vučelić, Goran Vesić, Zoran Ćirjaković uz pripomoć Ljiljane Smajlović, mračna ekipa valjatora seruma za dizanje rodoljublja i zakletih neprijatelja boraca protiv medijskog mraka.

Napisao sam onomad: kad bi AV zatražio konja da projaše Beogradom, učas bi se pod njegovim prozorom stvorilo nepregledni niz olinjalih kopitara u ljudskom obliku ali bi jedini Žarko Rakić bio osedlan.

Da to napišem za Ljilju Smajlović, proglasili bi me – mizoginom. Ali, realno je tako: i Žarko i Milorad i Goran i Zoran i fatalna Ljilja, u istoj su koloni na brojnom stanju Vučićeve „ergele“ koju ovaj „uzjaše“, po potrebi, mada nije isključeno da se ponekad otrgnu kontroli i samostalno udare u kas. No, uglavnom je zvuk dodira njihovih kopita sa podlogom – sinhronizovan.

Tako je legendarni Vučela, dok premijerka Ani Brnabić još nije ni pročitala zahteve koje su joj predali predstavnici Grupe za slobodu medija, udario u ružičasti galop i optužio te medijske čimbenike za tabloidiziaciju i ometanje istine. Tako nekako je u specijalu na Pinku zborio grobar istine na RTS-u devedesetih godina; čovek koji nikad nije bio svoj ali jeste večito tuđ, doduše – u korist sopstvenog džepa; kameleon iz Crvenke, koji je i kad su činilo da su za njega srušeni svi saobraćajni znaci, našao put i do urednika Ratkom Dmitrovićem već oblaćenih „Večernjih novosti“.

Tom kaskanju, istog dana, na istom mestu, priklonio se i u profesionalnim krugovima visoko niskouvaženi Žarko Rakić, „glodur“ koji je iz „Politike“ proterao jednog Dušana Petričića; vratio u novine Gorana Kozića, šarmantnog baštovana zla iz devedesetih; objavio jedan od najprljavih tekstova, sa lažnim potpisom i takvom fotkom; kao specijalan dodatak štampao pamflet opskurnog portala „Antidot“…! On, ni takav, kakav je, nije sebe pronašao u „medijskom mraku“ protiv koga su ustali novinari.

Sa dizginima u vazduhu, na drugom kraju grada, u galopu se na članove Grupe za slobodu medija obrušio i Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, profesor koji retko pravi razliku između „je l“, „jel“ i „jer“:

„Delovanje članova ove grupe obeshrabruje sve one koji žele da se bave istinski slobodnim novinarstvom i otvorenog uma i bez kalkulacija i predrasuda preispituju brojne izazove sa kojima se Srbija danas suočava“, uzvratio je profesor prodanim dušama.

Izazovu pljuckanja po Grupi za slobodu medija nije odoleo ni nesrećni Goran Vesić, večiti muljator, prepoznatljivog, poganog „rukopisa“: i kad treba urinirati u gumeni balon pa gađati košarkaše „Partizana i kad treba falsifikovati rekonstrukciju Beograda i kad u svojoj redovnoj kolumni (?) u „Politici“ (?) pod nadnaslovom „Beogradske priče“ (?) treba opaučiti po novinarima „koji pokušavaju da sprovedu ‘talibanizaciju’ društva u Srbiji“:

„Čemu performansi, okupljanja, akcije i sve ostalo što radi ta grupa novinara kada je jasno da je njihova esnafska borba u stvari maska za političku akciju koju vode protiv sadašnje vlasti?“, zapisao je gradski menadžer, u pauzi izvlačenja fuga između dva oblutka u čuvenoj Skadarliji.

Naravno da ova kasačka žurka nije mogla proći bez mamuza LJilje Smajlović, tog sredstva izraza nepatvorenog zla na medijskoj sceni Srbije, koja je kroz svoju karijeru bila na jaslama „Politike“ u eri i Koštunice i Tadića i Vučića, pretpostavljam kao prava politička devica, a danas u borbi protiv medijskog mraka traži i vidi „političku pozadinu“; otpor urnisanju medija naziva – „mrakom protiv mraka“; oštro diže glas protiv novinara „pozera u crnim majicama“ (sa natpisom – #EUdomore) koji su u Tirani tražili pomoć od Evropske unije; a onda, pride, masno slaže kako se „protiv medijskog mraka u Srbiji organizovano bori nekoliko novinara koji, pretpostavljam uz nadoknadu, rade u političkim pokretima“!

Tako apolitično govori žena koja je ne tako davno ponosno izjavila:

„Kad bi hteo, Aleksandar Vučić bi mogao da pokazuje moju sliku i da kaže – Evo dokaza da ja nisam cenzor!“

Iz nekih svojih razloga Vučić ne nosi LJiljinu sliku. Pitajte njega zašto. Ali je na poslednjem Glavnom odboru SNS jasno rekao:

„Novinari moraju biti naši prijatelji, iako su nam politički stavovi drugačiji!“

Hoću da verujem da će to uskoro i „mrak ekipi“ stići iz dupeta u glavu: iz Rakića u Vučelića, iz Vesića u Ćirjakovića, iz predsednice UNS-a u predsednicu Suda časti UNS-a!

Ma koliko sam Vučić ne verovao u ono što je rekao!

P. S. Ovaj tekst pisan je treći dan nakon što je Igoru Miroviću dodeljena Gramata za najbolju nenagrađenu knjigu u poslednjih 50 godina. Doktorati su – passe!