Tražim da mi sve srpske televizije solidarno isplate odštetu za duševni bol.

Ali vidim da me niste baš potpuno razumeli.

Dakle, ja sam profesionalni teniser.

Godinama igram na turnirima, i dovoljno sam dobar da je beli sport postao moj životni poziv. Na svim takmičenjima pružam svoj maksimum, bez obzira na rezultat.

Nažalost, i pored velikog rada i truda, nalazim se na samom dnu ATP liste svetskih tenisera. Što je i dalje veliki uspeh za jednog tenisera.

A onda je počela ova medijska histerija!

Zahvaljujući uspesima moga kolege Đokovića i koleginica Jelene i Ane, sve televizije po ceo dan u svim vestima i u svim sportskim emisijama izveštavaju samo o tenisu!

Tenis pa tenis! Od jutra do mraka!

I to bi bilo sasvim u redu, da u toj svojoj euforiji ne pominju redovno i mene!

Nema turnira na svetu na kome sam učestvovao, a da istog trenutka sve srpske televizije nisu objavile kad sam izgubio i kad sam ispao!

Teško je to, gospodine sudijo, preteško.

Sramota me od roditelja, rodbine, prijatelja… Čak me je i devojka ostavila!

Niko ne voli gubitnike!

Lako je kolegi Đokoviću da mu objavljuju poraze, kad on, za razliku od mene, mnogo češće nekog pobedi.

A ja, nažalost, vrlo retko pobeđujem! A stvarno se trudim!

Dakle, gospodine sudijo, zamolio bih vas da uvažite ovu moju tužbu i presudite u moju korist.

Pa kad mi isplate odštetu da im to bude nauk za ubuduće.

Da sjašu malo sa nas tenisera!

Eno im fudbalera, košarkaša, rukometaša, odbojkaša, gubitnika na svakom koraku.

O pobednicima u drugim sportovima da i ne govorim…