Slušni aparat 1

Bilo mi je žao našeg dede Radivoja. Otkad je potpuno ogluveo, izgubio je volju za bilo čim.

Nije imao želju ni da gleda televiziju bez tona, niti da se sa bilo kim druži. Samo je sedeo u svojoj staroj fotelji, po ceo dan čitao novine, rešavao ukrštene reči i eventualno igrao šah sa samim sobom.

Odlučio sam da ga iznenadim za njegov osamdeseti rođendan.

Otišao sam u apoteku kod komšije Gojkovića.

– Iskreno da ti kažem, kone, cene slušnih aparata na našem tržištu kreću se od 250 do 2.500 evra. Nema spora – slušni aparati jesu skupi uređaji. Ali za tebe mogu da nađem po nabavnoj ceni neki srednje klase… jbg, nema zdravstvenog osiguranja u Srbiji koje pokriva ovu cenu u celosti… Znači… spremi jedno 500 evrića…

Bogami, lepa svotica. Ali, srećom, ostalo je nešto od ušteđevine, pa sam uspeo da pazarim na vreme.

– Srećan ti rođendan, deko naš mili, da si živ i zdrav i želimo ti još puno lepih trenutaka sa nama! I evo jedan zajednički poklon za tebe od naše porodice! – izgovorio sam čestitku dok je deda pokušavao da mi čita sa usana, i predao mu poklon.

Kad je shvatio o čemu se radi, i šta je dobio za rođendan, bio je potpuno oduševljen. Čak je i suzu pustio.

– Pa vi ste… divni! Da poklonite svome dedi da… ponovo čuje! Pa ja ne znam da li može biti većeg poklona! Hvala vam, dragi moji!

Deda je odmah otpakovao poklon i stavio ga u uvo.

– Što li ja nikad nisam dobila poklon od 500 evra za rođendan… – izgovorila je žena.

– A moje patike… odoše u dedine uši – prokomentarisao je sin.

– Pa važno je da neko čuje… – pridružila se i ćerka. – A to što neko neće moći da vidi bez novih okvira za naočare… to nikom ništa…

– Hajmo mi, deko, da gledamo televiziju, nisi odavno… – prekinuo sam glasne porodične komentare ukućana koji su potpuno zaboravili da deda sada sve čuje.

Počinjao je Dnevnik.

„Predsednik Srbije danas je obišao radove na novom auto putu… Predsednik Srbije je danas posetio ratne veterane… Predsednik Srbije je danas primio novog američkog ambasadora… Predsednik Srbije je danas imao konferenciju za štampu… Predsednik Srbije je rekao…“

– Šta nije bilo u redu sa aparatom? – upitao me je komšija Gojković u liftu.

– Ne razumem – zbunio me je u trenutku.

– Vaš deda je juče vratio aparat. Kaže da aparat ništa ne valja i da on u Srbiji nikome ne treba. Rekao je da ćeš ti uzeti pare… pa svrati kad stigneš…