Budite spokojni – stiže nespokoj

Nije potrebno isticati ni koliko je to opasno po regionalnu stabilnost, odnosno bezbednost svih građana Zapadnog Balkana, a posebno građana Srbije, uprkos nasmejanom i zadovoljnom licu premijera dok saopštava kako treba da budu spokojni jer uskoro stižu ruski ratni avioni. Jer, taj spokoj je upravo najava mogućeg nespokoja, odnosno sukoba i sasvim izvesno odabira strane koja se nalazi na suprotnoj strani od Evropske unije.

Naoružavanje ruskim avionima i tenkovima nije i ne može da bude sasvim regularna i obična stvar, jer je očiglednost suprotstavljenosti Rusije i EU u regionu sada već poprimila takve razmere da ju je nemoguće sakriti. Moguće je o tome ne pričati, kao što je ustaljen običaj od pokušaja državnog udara u Crnoj Gori gde se Rusija, prema dosadašnjim rezultatima istrage, pokazala ne samo kao inspirator već i izvršilac. O tome se, međutim, u Srbiji ne govori, odnosno ta se tema izbegava upravo zbog kompromitovanosti ruskih „prijatelja“.

Uspešno balansiranje između istoka i zapada kojim se hvale svi državni zvaničnici od petooktobarskih promena do danas, zapravo predstavlja konstantan otpor zapadu. Besmisao o očuvanju teritorijalnog integriteta nad Kosovom plasiraju kao vrhunski princip bez obzira na izvesnost krajnjeg ishoda koji se vrlo jasno naznačava unazad već 17 godina. Kosovo je nezavisna država a Srbija stalnim odlaganjem priznanja takvog faktičkog stanja održava stanje nestabilnosti i mogućeg izbijanja sukoba. To ne bi mogla, odnosno njeni napori u tom smeru bili bi potpuno beznačajni da nema ruskog interesa koji se kroz Srbiju projektuje.

Od ukrajinske krize i aneksije Krima, odnosno ulaženja u otvoreni rat sa EU, međutim, počinje pojačano interesovanje Rusije za region a posebno Srbiju. Po prvi put u istoriji dve države, Rusija je inicirala održavanje zajedničkih vojnih vežbi sa državom koja je navodno u prioritetnom i strateškom smislu na putu evropskih integracija. Pristajanje Srbije na vojno tehničku saradnju sa državom koja je praktično u ratu sa EU, uz istovremeno deklarativno zalaganje za punopravno članstvo u Uniju, ne govori ni o kakvom balansiranju već sasvim suprotno – o otporu prema Evropi, vrednostima, demokratiji i svemu onome što odlikuje razvijene države čijem uređenju kao građani težimo.