Postoji više pristupa ovom pitanju.
Ako se krene od samog početka, protiv Aleksandra Vučića smo zato što je podržavao i inspirisao na ratne zločine?
Zbog toga što je bio „potrčko“ osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja tokom rata devedesetih.
Zato što je pozivao građane Srbije na rat najpre u Hrvatskoj, pa u Bosni i na kraju na Kosovu.
Zato što se pojavljivao na brdu iznad Sarajeva, tokom četvorogodišnje opsade.
Zato što je veličao zločine i genocide i njihove direktne počinioce. Možda zato što je pozivao na rat i ubistva kosovskih Alabanaca?
Zato što je sopstvene građane slao u smrt ili u prilike i okolnosti u kojima postaju monstrumi, bezdušni ratni zločinci, pod komandom generala, svih redom osuđenih u Haškom tribunalu.
Dalje, možda smo protiv Aleksandra Vučića jer je od dvehiljadite pa do dolaska na vlast organizovao proteste podrške najvećim balkanskim krvnicima Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, predvodio horde huligana da ruše Beograd zbog osamostaljenja Kosova, Parade ponosa…?
Takođe, možda nam dan danas smeta jer i dalje, u duhu ratno zločinačke politike, propagira govor mržnje prema našim susedima?
Ne? To nisu dovoljni razlozi?
Zapravo, smeta nam što nam se čini da će priznati kosovsku nezavisnost, iako mržnja prema tim našim susedima izbija iz svake njegove reči?
Ili, ne smeta nam što je licemeran u odnosu na Republiku Srpsku i celovitosti države Bosne i Hercegovine, odnosno što nipodaštava žrtve genocida dovoljno, i što i dalje na tom prostoru propagira i opravdava genocidnu politiku prema Bošnjacima?
Želeli bismo da to radi mnogo jače i ubedljive?
Zameramo mu nedovoljnost nacionalizma?
U redu.
To je ta borba koju protiv korumpiranog, nacionalističkog i fašističkog režima vode dve članice najjače opozicione grupacije – Saveza za Srbiju.
Reč je o Dverima i Narodnoj stranci Vuka Jeremića.
Za Dragana Đilasa ne znamo tačno, jer se ne izjašnjava redovno i jasno kao maločas navedena dva lidera – Boško Obradović i Vuk Jeremić.
Možda im je to taktika?
Taktika za prisvajanje nacionalistički opredeljenih glasača od Aleksandra Vučića?
Malo otrovnog nacionalizma, od strane Obradovića i Jeremića, malo apsolutnog ćutanja u vezi sa tom temom – Dragana Đilasa.
Tako planiraju da pobede?
Da zauzmu veći deo biračkog tela? Bravo. Možda i uspeju.
Ali, kome to ide u prilog?
Da li bi ga zbog otrovnog nacionalizma, ne samo danas, nego, pre svega, iz vremena kada je, recimo, Vuk Jeremić bio ministar spoljnih poslova, kada je bio izbegavan na hodnicima institucija Evropske unije, trebalo poslati na smetlište političkog delovanja u Srbiji?
Pa, ne. Izgleda da mu je to među opozicionim akterima i podržavaocima, zapravo, prednost.
Jasno je da autorka ovih redova više „ceni“ doprinos lustraciji onih koji su direktno učestvovali u ratnozločinačkoj propagandi i zločinima, onih koji su građane moje zemlje stavili u najcrnju rupu i najdublji ponor viđen u novijoj istoriji Evrope.
Ipak, gnušanje nad takozvanim „novim“ političkim liderima i opozicijom koja planira da zauzme vlast umesto portparola ratnog zločina, korupcije i mržnje, nije zanemarljivo.
Volja je takva da, s obzirom na to da se nalazimo u trećoj deceniji 21. veka, nema ni vremena ni raspoloženja za nacionalističku politiku Jeremića i Obradovića.
Ko još može da potvrdi i razume nacionalističku platformu s kraja prošlog veka i glasa za nju?
Samo narod kojem se zastupnici takve politike ili podsmevaju, ili potpuno nesvesno, iskreno zastupaju.
Zaista, ne znam šta je od ta dva ishoda gore.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
