Pre samo nekoliko nedelja, kada se očekivalo da će zbog svih korupcionaških afera, jednostavno i poput mnogih drugih iskompromitovanih političara, biti bar sklonjen iz javnosti, ta se mogućnost ispostavljala kao glupa šala, ona „na prvu loptu“. Ipak, stvarnost se u ovdašnjem društvu iznova pokazala kao nenadmašna u odnosu na njene projekcije.

Razume se, ni tada, a pogotovo sada, bivši gradonačelnik nije u fokusu osvrta na fantastičnost fenomena postavljanja na još odgovorniju javnu funkciju u odnosu na onu na kojoj se iskompromitovao. Jer, svako ima pravo da obavlja svoju dužnost na loš i prljav način, kao i da sledstveno – nužno odgovara za to. Međutim, Siniša Mali, s obzirom na iskustvo angažovanja, zapravo odavno nije odgovoran za svoje postupke, a kamoli za prilike koje mu se dalje ispostavljaju. NJegov rad i ličnost postali su nebitni čim je odbio da zbog prve u nizu afera snosi političku, moralnu, krivičnu odgovornost. Od tada on više nije ličnost, on postaje stvar, organizam bez integriteta, samo jedan predmet, posledica i dokaz mnogo šire odgovornosti koja zahvata duboko u najosetljivije kategorije javnog interesa i društva.

Aktuelna vlast na čelu sa predsednikom države, onim koji angažuje svoju ekipu za upravljanje i kontrolu novca građana, upravlja i najsitnijim detaljima kvaliteta života svakog pojedinca. Pojedinca koji živi u proseku mesečno sa tridesetak hiljada dinara. Koliko je takav pojedinac, posle pustošenja ratovima i tranzicijom u stanju da shvati šta mu je poručila premijerka u Skupštini Srbije, kada je po stavkama svih optužbi za krivična dela, korupciju i čist lopovluk branila bivšeg gradonačelnika, a njegovu otpornost i bezobzirnost iskazanu kroz ostanak na funkciji, pretpostavila kao preporuku za preuzimanje još odgovornije. Teško je zamisliti, tužno je, zapravo, pokušati odrediti to stanje građanina koji o lopovluku i malverzacijama njegovom imovinom i javnim dobrom uopšte nema nikakvo predstavu i znanje, već sopstvenu ekonomsku bedu mirno prepoznaje kao nužnost, čak i kao posledicu sopstvene odgovornost.

S druge strane, razmišljanje o tome kako je moguće da neko bude toliko neosetljiv da zloupotrebljava živote građana čije je siromaštvo izmereno na samom dnu u Evropi, iziskuje i nagađanja o neznanju i izostanku prilika za iskustva probuđenih saosećanja. I, zaista, osim te podrazumevajuće pokvarenosti karaktera predstavnika vlasti, nebrige i prezira prema zastrašujućim okolnostima u kojima obavljaju najviše funkcije, uočava se i potpuna odvojenost od stvarnosti, koja samom zločinu pomalo i oduzima na snazi. Izvesno je da u bogatstvu koje uživaju nasuprot najvećem broju građana, čijim novcem upravljaju na takav način da se osumnjičeni za najtežu korupciju postavljaju još bliže izvoru moći, veruju da to što rade nije u sukobu sa javnim interesom, da čine dobro za društvo, da mu obezbeđuju srećniju budućnost. Samopouzdanje stečeno na manipulaciji najsiromašnijima, tek izašlim iz ratnog ludila – rovova, strahovitih zločina i mržnje prema susednim narodima, ali i dalje u dubokoj, pre svega, ekonomskoj izolaciji, mora da ima jaku podlogu u čistoj spremnosti za činjenje zla. Nikakav trud, osim osionosti, bezobzirnosti, pokvarenosti i sposobnosti za isticanje takvih osobina u prvi plan zapravo nije potrebno. Izostanak stida, pa i bilo kakvog opreza, odstupnice od onoga što priređuju, predstavnici vlasti izražavaju i definišu standarde uspešnosti upravo takvog odnosa prema javnom interesu u isključivom svojstvu štićenja pojedinačnog.

Priznanje i sankcionisanje lopovluka državnih funkcionera bilo bi iz vladajućeg sistema vrednosti efekat njegovog urušavanja, jer bi svaki korak u tom smeru otvorio nove mogućnosti i kanale za upliv onih suprotnih. Otuda je kazna i za ona najočiglednija zlodela najstrože zabranjena a umesto nje neophodan je baš taj nezamisliv bezobrazluk koji su, poslednji put u nizu, demonstrirali predstavnici vlasti – imenujući najkompromitujućeg među njima na, ni manje ni više – funkciju ministra finansija. Tako se pred onim većinskim delom javnosti utvrđuje pozicija da kod takvog čina nema ničega spornog, a onim neznatnim, nebitnim a obaveštenim građanima – gura prst u oko, što, može se uočiti iz nastupa, predstavlja veliko zadovoljstvo i predsedniku i premijerki.