Otmi detetu Protest

Samo jedna društvena grupa ima pravo da taj protest preuzme i prisvoji ga u potpunosti kao svoj, da stane na njegovo čelo i nastavi da ga predvodi zajedno sa studentima i drugim učesnicima. Kada bi ta društvena grupa to učinila njen identitet i silina koju nosi izbledeo bi sve aktuelne zahteve koje su studenti definisali tokom dosadašnjih demonstracija, jer bi oni zapravo prodrli u suštinu njihove pojavnosti i ispostavili kao osnovu vrlo proste i jednostavne ideje o smeni vlasti – o potrebi raspisivanja vanrednih izbora na svim nivoima. U takvim prilikama, zahtev poput tog, ne bi nimalo naivno izgledao, kao što je trenutno slučaj, niti bi mogao biti povod za omalovažavanje onih koji ga ističu pitanjima – šta to znači, odakle ideja da je to moguće, izbori su tek okončani, zašto niste izrazili svoju volju na njima, i tome slično.

Da bi do toga došlo, međutim, neophodno je da ta društvena grupa – obuhvaćena jednim opštim imenom – radnici – saoseti sa onim što su studenti pokrenuli kao pitanja i prepoznali kao uzrok aktuelnim prilikama u kojima je na tek okončanim izborima pobedu odneo neko ko je stvorivši nefer i nedemokratske uslove uzjahao na krilima uspeha i trenutno obleće iznad te male kolone nezadovoljnih i prevarenih građana.

Sumnje da iza dvonedeljnih upornih demonstracija na ulicama širom Srbije stoje Rusija, SAD, Jeremić, Janković, Pajtić… polako se raspršuju, a u medijima se citiraju saopštenja „Protesta protiv diktature“ koja se šalju sa gmail naloga na adrese redakcija. Pitanja o organizatorima postavljaju se, međutim, i dalje, iako ne u jasnoj formi, koja implicira nekog određenog pojedinca, ili neku grupu, već nekako pomirujuće sa činjenicom da niko zapravo ne izlazi sa imenom i prezimenom da govori javno o zahtevima i motivima za demonstracijama, ili to čine baš retki od njih.

Ono što izmiče medijima ili javnosti u načelu jeste govor o tome zbog čega je takav slučaj. Zašto se glavne ideje i mišljenja „Protesta protiv diktature“ objavljuju bezlično preko mejla. Tu postoje, čini se, dva odgovora, jedan koji je važan i drugi koji je krajnje nebitan. Polazeći od ovog drugog slučaja moralo bi se konstatovati da je realnost takva da „Protest protiv diktature“ okuplja nekoliko desetina „organizatora“, uglavnom vrlo mladih ljudi, koji se smenjuju, dolaze i odlaze, i među kojima, razumljivo, preovlađuje ne samo sujeta da bi se neko od njih mogao ispostaviti kao prirodni lider, što bi ugrozilo i anuliralo napore ostalih, već i to da među njima preovlađuje stanje gađenja prema konceptu liderstva proizašlog iz aktuelnih političkih i društvenih prilika. Blam je imati lidera u državi u kojoj je gotovo svaki od njih, bez obzira kojoj se društvenoj grupi ili organizaciji nametnuo, na kraju zloupotrebio moć i položaj koji je zauzimao.

Ako se sada vratimo prvom i važnijem odgovoru na pitanje – zbog čega se niko od inicijatora, logističara ili neformalnih organizatora „Protesta protiv diktature“ ne pojavljuje u medijima i ne saopštava javnosti zaključke i mišljenja sa sastanaka, koji se odvijaju svakodnevno, vratićemo se i na sam početak teksta, odnosno tezi o potrebi da ta najšira društvena grupa – radnici – preuzme protest od studenata. Govorimo o radnicima koji žive sa 25 – 30 hiljada dinara mesečno i čine najbrojniju grupu u našem društvu. NJihova deca koja zapravo čine osovinu ovog protesta se plaše da se njihova imena pojave u javnosti upravo zbog njihovih roditelja.

U razgovorima sa mnogima od njih uviđa se da je najveći broj neformalnih organizatora demonstracija iz malih sredina, da je u Beogradu na studijama, da im roditelji žive sa vrlo malim primanjima i da su ucenjeni poslom i egzistencijom. Kada bi se njihovo dete pojavilo na naslovnoj nekih tiražnih novina, ili u programima mejnstrim i najgledanijih televizija, medija koji su svi skupa pod strogom kontrolom aktuelnog režima, uznemirenost i iščekivanje lošeg ishoda po iovako tešku i nepodnošljivu egzistenciju, postalo bi preovlađujuće stanje. Stoga se niko od njih, ili neki vrlo retki i privilegovani od takvih užasnih okolnosti, usuđuju da javno istupe. I to nije neko trenutno stanje, već običajnost koje će se društvo rešiti tek kada roditelji, ti koji žive sa 30 hiljada dinara mesečno i uspevaju da decu pošalju na studije, da opet tamo žive nedostojan život, dok oni kod kuće gladuju i ne mogu da kupe lekove, preuzmu i svojoj deci otmu „Protest protiv diktature“.