Ti ljudi planiraju da potrpaju u autobuse ove druge ljude sa koferima i onim što mogu da ponesu i da ih odvezu na drugu teritoriju, u drugi grad, tamo gde nikada nisu živeli niti su planirali.

Na toj teritoriji, gradovima i selima, zgradama i kućama, žive samo etnički Srbi, niko više, samo Srbi. NJima vladaju, takođe, Srbi, lokalni Srbi, i to vrlo specifični Srbi, oni što se odlično snalaze u bezakonju i što su preuzeli upravljanje nad životima drugih Srba, zauzimajući snagom sile i slučajnih okolnosti privilegije u odnosu na te druge, obične Srbe. U tim srpskim zgradama, kućama, dvorištima, trotoarima, trgovima, žive i šetaju se samo Srbi, jer to je srpsko i ničije više. I zato, svi ljudi koji su Srbi, a ne žive na toj srpskoj teritoriji, moraju tamo da se presele i da se prilagode srpskom bezakonju, pravilima, običajima, podaništvu i ostalim za Srbe karakterističnim doživljajima i načinima života.

Ako nam to uspe, nama Srbima, da spojimo sve Srbe na jednoj teritoriji i na taj način rešimo ključno, viševekovno pitanje – kosovsko – bićemo pobednici. To je interpretacija uspeha, sreće, slobode, ekonomskog blagostanja i ugodnog života običnih Srba od strane najviših srpskih zvaničnika. Iscrpljivanje poslednjih atoma srpstva i guranje u nova i dublja poniženja, zasnovana na navodnom nacionalnom ponosu, vrednostima, nužnosti očuvanja tradicije, njihov je način vladanja i rešavanje problema koji su opet upravo posledica njihovog delovanja iz prošlosti. A time se zapravo otimaju i tradicija i sve vrednosti društva i preobražavaju u živote običnih ljudi prilagođene načinima vladanja i opstanka na vlasti političke elite koja je ceo niz drastičnog posrtanja i odvijanja zla započela, izvela, i do dana današnjeg strogo kontrolisala izvan istinitog saznanja o prirodi i sadržaju tog mračnog istorijskog ciklusa.

_Žrtve srpskih političkih predatora su i danas, niko drugi do preostali, obični ljudi, njihovi Srbi, čijim emocijama i strahovima tako savršeno manipulišu da je kao potpuna normalnost ispostavljena ideja o preseljenju ljudi sa jedne na drugu teritoriju. Zbog čega? Šta je to toliko vredno i samo jednog života običnog čoveka da ga pomeri iz mesta stanovanja i okruženja u neko drugo mesto, etnički čisto i kao takvo kroz kvalitet jedino predstavljeno.

Međutim, reč je, razume se, o ne tako običnim ljudima, već Srbima koji su preživeli svu tragediju zločinačke politike Srbije tokom devedesetih godina, koji danas stoje kao jedini smisleni razlog i motiv zalaganja za nešto, šta god to bilo i kako se definisalo, a tiče se Kosova i ne spada u odnos odgovornosti i prepoznavanja krivice za deset hiljada ubijenih i 800.000 proteranih kosovskih Albanaca. Oni, koji imaju tu sreću ili nesreću da trenutno ne žive na severu Kosova, već unazad skoro dve decenije žive u enklavama u takozvanom srcu Kosova, konačno su, prema svedočenju brojnih tamošnjih primera, počeli da, kako kažu, pune škole i vrtiće, da ostvaruju kontakte i priželjkuju prilike da mogu da se nađu i pomognu komšijama, kosovskim Albancima, kao i da su to povratne emocije i životne situacije, da Albanci sa Srbima imaju normalne i ljudske odnose, ne osvrćući se na nacionalne, već isključivo pretpostavke o tome kakav je ko čovek.

Multietničnost treba da bude težnja i vrednost ne zbog sebe same već zbog poništavanja smisla i postojanja, vrednovanja jednoetničnosti – čiste etničnosti, koja je, čini se, najprimitivnija i najbanalnija alatka u rukama najbrutalnijih vlastodržaca za održanje na pozicijama vlasti. Takva politika, ona koju trenutno zastupaju Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, a to je podela Kosova, direktan je udarac upravo na one nesrećne Srbe na Kosovu, kojima, u jednom delu, na Severu, upravljaju beskrupulozni mafijaši. Za drugi deo, onaj koji živi u centru nekadašnje južne srpske pokrajine, predviđeno je nasilno preseljenje u upravo to etnički čisto mafijaško gnezdo. To je budućnost za koju se bori dvojac na vlasti, politički sinovi dva najveća monstruma i novijoj istoriji – Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića – čija zločinačka politika je te Srbe dovela na rub noža, gladi, potpune izolacije, nesreće, nekulture i odsustva bilo kakve perspektive razvoja i potrebe za dostizanjem sreće. Juče Milošević i Šešelj, danas Dačić i Vučić oduzimaju im sva svojstva jednog dostojanstvenog Srbina, terajući ih da mrze, da se plaše, da žive živote nedostojne čoveka – Srbina.