Priča o patriotizmu

Istovremeno dok su građani i predstavnici pojedinih stranaka na društvenim mrežama i u drugim medijima „hejtovali“, pretili smrću, bunili se protiv teksta u Danasu, „Oprosti nam, Fatima“, koji je za jedan dan preveden na tri jezika, i koji je osvetlio obraz Srbije u regionu, ne samo pred žrtvama, već i pred svima onima koji misle da su Srbi, svojom voljom, poistovećeni sa najvećim balkanskim kasapinima, pred njihovim očima, samo dan posle presude Mladiću, krenulo je isterivanje na ulicu ljudi (Srba) koji su pobegli od ratnih razaranja i utočište pronašli u trošnim stanovima u Ustaničkoj ulici.

Dodajmo tom nizu istovremenosti da dok je patrijarh Srpske pravoslavne crkve celu naciju identifikovao sa krvnikom Ratkom Mladićem, tumačeći, u ime vernika, presudu na doživotnu robiju kao „đavolsko dela svetskih moćnika“, meta, ne samo nacionalistički zabludelih građana, već i onih koji sebe vide kao predstavnike one druge, antinacionalističke Srbije, bio je tekst „Oprosti nam, Fatima“, umesto, recimo, sramote koju je patrijarh Irinej sasuo na sve nas. Osim, bukvalno, nekoliko desetina građana koji su po hladnom vremenu izašli na ulice, zavukli se u hodnike zgrade u Ustaničkoj ulici i svojim telima stali nasuprot države koja izbacuje izbeglice, niko od svih „običnih“ i silnih patriota, stranaka, crkve, kao i svih onih nacionalista kojima su puna usta srpstva i Srbije, nije se – ne pobunio – već nijednom rečju reagovao na nesreću koja je zadesila žrtve rata u Srbiji od strane njihove države.

I dok su policijska vozila i policajci prepravili Ustaničku ulicu broj 44, gde žive porodice raseljene sa prostora bivše Jugoslavije, iščekujući iseljenje po naredbi nadležnih – crkva, predstavnici stranaka, vlast, kulturna elita, i svi oni koji su svojim postupcima, politikom, javnim radom u načelu, zauzeli pozicije stava o nepravdi koja je počinjena srpskom narodu, između ostalog i presudom Ratku Mladiću, zauzeli su medijski prostorom kuknjavom i negiranjem sopstvene odgovornosti.

„Da vam kažem, osećam se poniženo kao čovek. Verujte mi, godinu dana rata u Sarajevu ja nisam imala probleme koje imam ovde. Niti su me isterivali muslimani, niti su me isterivali Hrvati, čak su mi pomagali“, rekla je jedna Srpkinja, u Ustaničkoj ulici, plačnim glasom i sa bolom neizvesnosti koja je pred njom zbog namere države Srbije da joj oduzme krov nad glavom. Usred Beograda. Možemo slobodno reći, sa ove distance, isto kao što ju je Ratko Mladić opsadom Sarajeva izbacio na ulicu i oterao u Srbiju. Ona deli sudbinu još dvadesetak porodica koji svedoče o tome kako ih je država Srbija unazad dvadeset godina zapostavljala i odbijala da reši njihovo stambeno pitanje, da bi im sada svima uručila rešenje o izbacivanju na ulicu i dovela policiju na vrata da ih prinudno iseli iz jedinog smeštaja koji imaju. „Nemam nikakvu alternativu, nikakvu! Tražio sam bilo gde da me smeste“, priča još jedan nesrećnik izbegao u Srbiju tokom rata. Pristao bi na sve, prihvatni centar, ali država Srbija, ona nacionalistička, koja teži da poistoveti sve građane sa najvećim zločincima na evropskom tlu od Drugog svetskog rata i Hitlera, nije mu ništa ponudila. Osim ulicu.

Podršku ovim nesrećnim ljudima pružilo je nekoliko građana iz udruženja koji unazad mesecima sprečavaju da se obespravljeni i siromašni izbacuju na ulici pod palicom države, koji su i ovaj put uspeli da stanu tom zlu na put. Pitanje je trenutka, razume se, kada će ih država pregaziti.

Aktuelna vlast, ona ratno huškačka i odgovorna za najveću sramotu koju jedan narod može da doživi od sopstvenih predstavnika, kao i predstavnici stranaka, njihovi naslednici petog oktobra dvehiljadite, koji su predano radili na relativizaciji odgovornosti njihovih prethodnika, umesto oštrom suočavanju sa politikom, koja je pobila, osiromašila i raselila toliko ljudi, bave se isključivo skidanjem odgovornosti sa sopstvenih postupaka, ostavljajući obične ljude da ispaštaju zbog njihovih grehova. I to je jedina i najteža nepravda naneta nama građanima Srbije, nepravda koju su trpeli i dalje je trpe od strane političkih i kulturnih elita, crkve, medija, i svih onih udruženih u zločinačkom poduhvatu protiv, pre svih, sopstvenog naroda. Od njih građani sasvim izvesno neće doživeti ništa slično poruci teksta „Oprosti nam, Fatima“, a i to bi, s obzirom na težinu grehova, mogla biti samo oproštajna poruka, ona koja ih smešta na njima jedino pripadajuće mesto – groblje političkog delovanja.