Ta propaganda zasnovana je na tvrdnjama o neophodnosti okretanja ka budućnosti, bez osvrta na prošlost, kako bi se, ponavljaju predstavnici vlasti, pronašlo trajno rešenje za kosovsko pitanje, ne ostavljajući taj teret „našoj deci“ u nasleđe.

Rešavati problem bez odgovaranja na pitanja koja su dovela do problema je jedina moguća polazna osnova za aktuelnu vlast, s obzirom na aktivno učešće njenih predstavnika u stvaranju upravo tih problema – represivne politike Slobodana Miloševića prema Kosovu i njegovim građanima albanske nacionalnosti, kao ključnog faktora koji je kasnije odredio kosovsku nezavisnost i njene tragične ishode kako po kosovske Albance tako i po Srbe, i to ne samo na Kosovu već i u celoj državi. Zato je ta neodređena, prazna budućnost, budućnost koja ne uvažava sadržaj proizašao iz događaja koji su joj prethodili, ključni pojam i cilj na koji se oslanjaju državni zvaničnici. Propagandnim sredstvima oni će u narednim mesecima nadograditi lažnu sliku koju decenijama unazad kreiraju, a koja, osim što obmanjuje javno mnenje, jedino odgovara njihovim interesima. NJihov je interes da predstave sebe i svoju ratnohuškačku politiku kao pravednu ali slomljenu pod uticajem zlih međunarodnih sila, koji su bili na strani kosovskih Albanaca i u zaveri protiv Srbije. Na tu bazu potom, jasno je iz načina na koji se vodi „unutrašnji dijalog“, cilj je stvoriti predstavu u javnosti o nužnosti prihvatanja tog poraza koje su veliki i zli izvojevali nad nama malima i pravednima, kako bismo baš takvi pravedni, iako poraženi, mogli da nastavimo da živimo noseći ponosno u srcima svu tragičnost takvog ishoda.

Jasno je da će ovaj državnopropagandni projekat obeležiti živote mnogih generacija koje dolaze. Jasno je da će te generacije imati potpuno pogrešnu sliku o sebi, svojim precima, svojim susedima, i svetu koji ih okružuje. Biće obeleženi teretom savesti grozne prošlosti nekolicine štetočina javnog interesa, profitera na bedi, siromaštvu i ratno zločinačkoj politici kako bi oni u aktuelnim uslovima mogli da opstanu neoštećeni pozivima na odgovornost, uživajući u svim privilegijama koje su na torturi i pokušaju istrebljenja drugih i najvećoj nesreći sopstvenog naroda, stekli.

Priznanje kosovske nezavisnosti bez iznošenja istine o tome kakva je uloga Srbije i njenih predstavnika u ratu koji smo vodili protiv Albanaca na Kosovu, bez objašnjenja događaja i priznanja zločina koji su na kraju doveli do intervencije protiv Srbije, je, za javni interes građana Srbije, najgore moguće priznanje. Priznanje nezavisnosti nekadašnje južne srpske pokrajine bez otkrivanja grobnica tela kosovskih Albanaca rasejanih širom Srbije, javnog govora o decenijskoj represiji koju je režim Miloševića sprovodio nad građanima Kosova albanske nacionalnosti, navođenja svih primera širenja rasizma i netrpeljivosti, označavanja svih saučesnika u ovim događajima, od kulturnih do političkih radnika, neće doneti ništa dobro građanima Srbije i „našoj deci“. Doneće dobro samo onima koji trenuto vode taj proces u Srbiji jer će sopstvenu odgovornost predstaviti kao prepreku budućem razvoju i ozdravljenju društva. Takvo društvo osuđeno je na nakaradnost, na slab, ne samo kulturno-obrazovni razvoj, već i ekonomski, jer će ta prepreka uticati, kao što i trenutno utiče, na opštu kulturu življenja, gde nekolicina moćnika vlada na štetu svih ostalih građana.

Građani Srbije izgubiće tako još jednu priliku da razumeju razloge koji su uticali na propast našeg društva i njegovo nazadovanje, posledično i da eventualno kazne one koji su kreatori i profiteri te nesreće, paradoksalno nastavljajući da im pružaju podršku. Tako će unutrašnji dijalog o Kosovu poslužiti političkim elitama kao platforma za žrtvovanje budućnosti građana koje predstavljaju, zarad njihovog blagostanja i izbegavanja odgovornosti za zločine iz prošlosti, ali i za uništavanje mogućnosti bolje budućnosti koja, zasnovana na njihovim otrovnim lažima i obmanama, ne može biti drugačija od naše trule sadašnjosti.